Ime Slobodana Stokića (36) iz Kučeva kod Požarevca u svetu znači mnogo, posebno u alpinističkoj branši. Sportisti čiji je cilj da stignu na “krovove sveta” znaju da je Stokić prvi čovek iz Srbije koji je zajedno sa Danijelom Jovanović, rođenom sa invaliditetom (bez šaka i stopala) uspeo da osvoji najviši vrh Balkanskog poluostrva – Musalu u Bugarskoj (2007), a potom i Elbrus, najviši vrh Evrope (2008). Danijela je tako postala prva žena sa invaliditetom u svetu koja je osvojila Elbrus.
O ovom podvigu pisali su svi svetski mediji. Mladić iz siromašne varoši u Braničevskom okrugu uspeo je da probije barijere i uradi višestruko korisnu stvar: pokazao je da sve moguće uraditi ako postoji velika želja, i u isto vreme skrenuo je pažnju na osobe sa invaliditetom koje su u tom trenutku u našem društvu bile u potpunosti skrajnute.
Poruka srpskim vlastima sa vrha Evrope
Danas, prava osoba sa invaliditetom su regulisana zakonom. Oni više nisu grupacija od koje mnogi okreću glavu.
• 2003. – Kalapatar (5.540) u masivu Himalaja u Nepalu
• 2005. Sahand (3.804), Sabalan (4.808) i Damavand (5.671) u Iranu
• 2008. Elbrus (5.624)
• 2009. Akonkagva (6.100)
• 2009. Kilimandžaro (5.895)
• 2010. Mon Blan (4.810)
• 2011. godine - organizuje planinarski kamp za osobe sa invaliditetom na Rtnju, gde je Slavoljub Epifanić postao prva slepa osoba iz Srbije koja je popela ovaj vrh u zimskim uslovima
• 2011. godine - organizuje i vodi zimski planinarski uspon na najviši vrh Balkanskog poluostrva, Musalu za slepog planinara Slavoljuba Epifanića i slabovidog planinara Miliju Bjekića
• 2011. - najviši vrh severne Afrike, Jbel Toubkal (4.167) u masivu Visoki Atlas u Maroku
• 2011. - Torre (1.993) u masivu Sera da Estrela
- Trebalo je samo pronaći način i skrenuti pažnju društva na ljude koji su u tom trenutku bili na margini – kaže Slobodan Stokić za naš portal. – Danijela Jovanović stigla je kao dete u Dom za decu ometenu u razvoju, iako ona nema tu vrstu zdravstvenog problema. Jedina stvar koju je imala po dolasku iz hraniteljske porodice u Dom bila je kožna jakna. Izložena porugama ostale dece, sedam dana i sedam noći nije izvlačila ručice iz rukava jakne; imala je žive rane, ali je uspela da se oporavi. Njena potresna životna priča me je ganula, shvatio sam koliko su osobe sa invaliditetom nevidljive za društvo i napravio sam projekat pripreme za treking. Vredno smo vežbali, sve dok nismo otišli na prvu ekspediciju. Finansijski nas je pomogla jedna firma, na čemu sam i dan danas zahvalan. Danijela je pokazala da i osobe sa invaliditetom mogu da žive poput svih ostalih, da se bave sportom, da budu uspešne i najbolje u onome što žele.
Tek posle Danijelog i Slobodanovog osvajanja Kavkaza, u Srbiji su stvari lagano počele da se “kotrljaju”: osobe sa invaliditetom dobile su povoljniji položaj pri zapošljavanju, dobile su rampe na frekventnijim mestima kako bi mogle da se kreću, ljudi su počeli da ih gledaju drugačijim očima... Slobodan kaže da je to njegov najveći životni uspeh; krenulo je kao grudva koja se na kraju pretvorila u lavinu. U svemu tome pomagali su mu mahom ljudi koje nije poznavao, a koji su prepoznali njegovu ideju kao stvar od velikog društvenog značaja. A onda su i vlasti obratile pažnju...
Život na pet kontinenata
U svet ekstremnih sportova Slobodan je ušao 2.000. godine. Počeo da se bavi speleologijom, potom se okušao u planinarskim aktivnostima, a pre 11 godina osvojio je vrh Kalapatar u masivu Himalaja u Nepalu kao član ekspedicije Dragana Jaćimovića.
- Novac za prvo putovanje obezbedili su mi roditelji i firma ‘Bambi’. Kasnije sam počeo da organizujem ekspedicije i tako zarađujem za sopstvena putovanja. Vremenom, osnovao sam turističku agenciju za specijalizovana putovanja po svetu. Moj cilj je bio da ljudi ne borave samo u skupim hotelima, već i da upoznaju duh i kulturu zemlje u koju odlaze. Tako sam sa ostalim turistima trekerima obišao Iran, Siriju, Tursku, Brazil, Maroko, Portugal, veći deo Rusije, Indiju, destinacije koje ćete retko pronaći u katalozima turističkih agencija a koje predstavljaju prave svetske bisere – nabraja naš sagovornik.
- Ljudima u Nepalu važno je da imaju činijicu pirinča dnevno, da ustanu sa prvim petlovima i legnu s prvim mrakom, ali su preko dana zajedno, srećni i zadovoljni, iako rade teške fizičke poslove. Posvećeni su jedni drugima, umeju da se raduju najobičnijim stvarima koje mi, živeći u izobilju, i ne primećujemo. Naš najveći problem je upravo izobilje – kaže Slobodan.
U Brazilu je živeo dve godine, tamo je upisao i master iz marketinga. Sprijateljio se sa ljudima iz favela, nisu ga pljačkali, niti ga je “pojeo mrak” što se strancima u rizičnim delovima Brazila neretko događa...
Na svakoj turi obogaćivao je svoje životno iskustvo kroz poznanstva sa zanimljivim ljudima, narodima koji žive na planinskim masivima daleko od civilizacije, učio je jezike i običaje, izveštio se prilagođavanju načinima života na pet kontinenata... Danas, Slobodan je “hodajuća riznica” istorije, geografije i etnologije – znanjem koje raspolaže retko ko može da se podiči. Pa ipak, on na tome ne potencira; na delu pokazuje da bi misija svakog od nas trebalo da bude da svojim znanjem i iskustvom pronađemo način da zemlju u kojoj smo učinimo boljim mestom za život.
Uvek postoji način
Danas, Slobodan Stokić animira ljude da upoznaju Srbiju, da vide lepote naših pećina i planina, da posete zaboravljene kulturno-istorijske riznice pre svega Braničevskog okruga, ali i cele Srbije. Video je kako to funkcioniše u svetu, koliko novca i pozitivnog imidža to donosi državi a samim tim i njenim građanima.
Ne odriče se ni nastavka treking avantura po svetskim vrhovima koje nije osvojio:
- Nekada nije važno doći do samog vrha, važno je putovanje i uživanje u njemu. Loše je kad ego nadvlada sve ostalo; kao neko ko se bavi planinarenjem, odlično znam kako prolaze ljudi koji, ne mareći za bezbednost, žele da stignu do cilja. Ono što vam je danas nedostižno, sutra ćete možda s lakoćom ostvariti, samo bi trebalo biti strpljiv i ne odustati od ideje...
Snežana Moldovan