Stari Grci koji su u svim oblastima nauke bili veoma inventivni. Baveći se ljudskim organizmom i njegovim tajnama, stvorili su osnove za razvoj medicine. Pokušavajući da objasne nervozu i razne bolesti kod žena tvrdili su da im je uzrok - izmeštena materica, Tako je, pre 4000 godina nastala dijagnoza po reči histera - materica. Tvrdnje starih Grka nisu bile tačne (i formirale su jednu dugotrajnu zabludu), ali naziv bolesti i njena misterija su ostale. Bolest je pripisivana vešticama i svecima, a u 17. veku histerija je bila druga na listi najčešćih bolesti, odmah posle groznice. Sigmund Frojd se, početkom 20. veka, posebno pozabavio histerijom i objasnio zbog čega se ljudi koji boluju od ove bolesti koče i padaju u nesvest. Terminom konverzija Frojd je označio mehanizam kojim nerešeni, nesvesni (potisnuti) konflikt može da se transformiše u simbolične fizičke simptome. Frojdovo otkriće je fundamentalno - on je otkrio da telo može da manifestuje dramu koja se odigrava u pacijentovom umu.
"Reč je o konverziji jednog interpersihičkog, interpersonalnog konflikta, u neki fizički simptom. Postoje razni ispadi - u okviru senzibiliteta, u polju motorike. Može da se javi slepilo ili ukočenost, gubitak sluha. Reč je o psihijatrijskom poremećaju koji je, po najnovijim psihijatrijskim svetskim klasifikacijama u grupi konverzivno-disocijativnih poremećaja“, objašnjava Katarina Đokić, specijalista psihijatrije iz Instituta za mentalne bolesti ’Dr Laza Lazarević’.
Kod histerije je najvažnije i najteže da se - dijagnostifikuje. Ono što je zajedničko svim obolelim pacijentima jeste da oni svoje fizičke tegobe ne umišljaju, kao i to da lekari vide da je sa njima sve fizički u redu. Simptomi bolesti su mnogobrojni - najteži su potpuno slepilo i paraliza.
Nakon Frojdovih otkrića i istraživanja bolest je prestala intenzivno da se proučava. Godine 1980. Američka psihijatrijska asocijacija zvanično je preimenovala bolest – „Histerična neuroza - konverzijski tip“ preinačena je u „Konverzivni poremećaj“. Rezultati istraživanja u poslednjih desetak godina počeli su da sugerišu načine na koje delovi mozga zaduženi za emocije utiču na ostale delove mozga zadužene za telo i njegove funkcije. Nove, savremene tehnologije omogučavaju i grafički prikaz onoga što se događa u mozgu. Istraživanja rađena kod pacijenata sa histeričnom paralizom pokazala su da oni imaju zdrave i očuvane nerve i mišiće. Njihov problem, dakle, nije strukturalni već funkcionalni - na višim nivoima ljudske svesti nešto nije u redu i to utiče na upravljanje sposobnošću kretanja i želju za kretanjem. Kod pacijenata sa konverzivnim poremećajem delovi mozga koji su u vezi sa emocijama neadekvatno se aktiviraju i inhibiraju delove mozga koji su odgovorni za pokret, osete i vid.
U bolnicama na Zapadu sada ima 1-4 odsto ljudi koji pate od ovog poremećaja. Dr Katarina Đokić navodi i da se histerija statistički češće javlja kod žena. „Ono što stoji jeste da je histerija mnogo ređa nego nekada. Može se reći da je dosta retka pojava. Ređa je i kod nas. Smatra se, čak, da je histerija više vezana za neke primitivnije sredine, kao vid ego odbrane. Danas su mnogo češći anksiozni poremećaji kao što su anksiozno-depresivni poremećaj i drugi psihički poremećaji, koji se ispoljavaju na različite načine.“
Jelena Jovanović