Osim ne baš pretarano zanimljive igre, što je i razumljivo jer je nacionalistički pritisak s obe strane onemogućio sportistima da budu sportisti i pretvorio ih u ratnike/osvetnike/gladijatore, kako vam volja, gledajući delove utakmice naučio sam nekoliko vrlo interesantnih činjenica.
Njih sam možda i bio svestan, ali je kontekst, situacija u kojoj su potvrđene, toliko i onespokojavajuća i razačaravajuća da sam ih prihvatio kao potpuno novo iskustvo.
Najpre, čak i među onima koji fudbalu prilaze sasvim čista srca, kao najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, karnevalu briljantnih poteza i svevremenskih heroja u kopačkama, u doba kad ga svi igraju, jer lopta je okrugla i slično; čak i među pravim ljubiteljima igre ima nedopustivo mnogo onih koji su utakmicu između Srbije i Albanije gledali nefudbalskim očima, da ne kažem neku grublju reč. To je kao da tvrdite da ste filmofil, a gledate "Ko to tamo peva" samo da biste videli scenu polnog opštenja Nede Arnerić i Slavka Štimca.
Nekoliko je stvari u vezi s incidentom sa letećim transparentom na kom je prikazana karta Velike Albanije. Suprotno nacionalizmu kojim se ponose, a koji se kao i svaki drugi nacionalizam temelji na mržnji prema Drugom i nipodaštavanju Drugog, srpski nacionalisti besneli su jer im se iznad glava vije "barjak Albanije". Oni dakle ne znaju ni kako izgleda zastava onih koji preziru.
U vrištećem neznanju isticali su se mediji koji su istu grešku uporno ponavljali. To dokazuje da u medijima u Srbiji očigledno nema dovoljno ljudi s takozvanom "opštom kulturom" koja bi trebalo da podrazumeva i saznanje o tome kako izgleda zastava države koja se plebiscitarno smatra neprijateljskom. Da mediji svaku provokaciju koriste i čudovišno je uvećavaju ne bi imali što veću čitanost, na to sam valjda naviknut, ali je zabrinjavajuće što su čak i takozvani "objektivni", "demokratski", "građanski" mediji jedva dočekali da šire jeftinu šovinističku histeriju. I ne misle da prestanu.
Leteći transparent sadržao je na sebi, ako sam dobro video, i reč "autohtoni", što je još jedan dokaz o tupavosti nacionalizma, jer ta reč upotrebljena u tom kontekstu znači samo jedno: mi Albanci smo kao nacija vredniji i stariji od drugih nacija, zapravo smo jedini vredni. Taj megalomanski nacizam potvrđuje da svako ko se oseti delom "velike" nacije vrlo lako sklizne u mitomaniju čija je jedina svrha stvaranje ljudožderskih država, bez obzira da li se one zovu Velika Albanija, Velika Srbija ili Velika Britanija.
Zbog neobjektivnog izveštavanja mnogi su dovedeni u zabludu, pa nisu izostali ni komentari da isticanje državne zastave, u cilju navijanja na utakmici, ne može biti provokacija. To jeste istina, ali samo ukoliko isticanje zastave ne ometa igru, a leteći objekti iznad glava igrača ometaju igru.
Osim toga, zbog politizacije utakmice potpuno je jasno da bi i "obično" isticanje zastave, u publici - bila provokacija, i oni koji to ne shvataju samo se prave naivni. Prema albanskoj strani jeste načinjena nepravda time što nije dozvoljeno navijačima da dođu u Beograd, to jeste vrsta diskriminacije, ali to nije učinjeno samo zbog pukog "srpskog" inata. Nakon onog što smo videli na stadionu JNA (vi ga zovite kako hoćete), sasvim je jasno da su bili u pravu oni koji su ocenili da navijači Albanije ne smeju da dođu.
S druge strane, država Srbija je bila dužna da obezbedi uslove za bezbedan dolazak albanskih navijača, ali je i UEFA morala da pokaže mnogo više razumevanja za prilike u kojima se utakmica igra. Da im je zaista samo do fudbala kao takvog, lovatori iz UEFA ne bi dopustili da se Srbija i Albanija nađu u istoj kvalifikacionoj grupi. Ali njima očigledno nije stalo samo do fudbala.
Sama tehnika kojom je izvedena provokacija s letećim transparentom pokazala je svu zluradost i odsustvo razmišljanja onih koji nacionalisti vole da zovu "autošovinistima". Navodno, dična Vojska Srbije koja se kupa u znoju miholjskog leta dok vežba strojevi korak i "stilske vežbe" aeroplanima ne bi li nekako oduševila ruskog cara koji dolazi u posetu, nije bila u stanju da izađe na kraj s jednim običnim dronom, identifikuje ga i obori. Da je u pitanju dron kojima se širi "demokratija" ubijanjem terorista i dece po svetu, takva zamerka na račun vojske bi imala smisla, ali ono što smo videli nije takav dron i njime se nijedna vojska ne bi bavila. Naravno, ako me Miroslav Lazanski demantuje ćutaću do kraja sveta.
Tu dolazimo i do šofera tog drona, ako je istina ono što mediji u Srbiji ekskluzivno saznaju prepisujući jedni od drugih. Brat albanskog premijera svojim postupkom dokazao je mnogo toga, ali najpre da u nedovoljno civilizovanim državama vlastelini sebi za pravo daju da budu drski do granice međunarodnog incidenta. To znači da bi u ispoljavanju svojih, u kliničkom smislu bolesnih ideja bili spremni da izazovu i rat u kom bi žrtvovali nebrojeno mnogo običnih smrtnika, svojih i podanika svojih rođaka na vlasti, samo da bi pokazali da im je libido živ i zdrav. I za njega, kao i za neku drugu braću, ni zakon ni osnovno kućno vaspitanje jednostavno ne važe. To što mu je brat, albanski premijer - navodno levičar, ne znači ništa. I Milošević je bio lider jedne socijalističke partije. Savremeni političari, velikom većinom, samo su beskrupulozni biznismeni bez ideologije, osim ideologije ličnog bogaćenja.
Konačno, kruna čitave svinjarije bilo je "obraćanje premijeru uživo", na kanalu koji nam daje pravo da vidimo sve, i kome su se svi smejali, samo što su se neki smejali i od muke.
Najpre ono što pogađa najmanji broj onih koji su se smejali: premijer je vređan tako što je označen kao pripadnik seksualne manjine. Da se ne femkamo, reč "peder" može značiti osobu ništavnih moralnih načela, ali u ovom slučaju to nije slučaj. Ovde je reč o mržnji prema onima koji ne vole po ustaljenim "pravilima". U Srbiji je, dakle, uvreda biti biti drugačiji, ali to smo znali. Ono što nismo znali je da su tom uvredom bili oduševljeni i oni koji načelno podržavaju prava na različitosti.
Među egzaltiranima bilo je i mnogo onih koji su u uvredama upućenim premijeru, a zapravo uvredama upućenim LGBT ljudima (jer poređenje je dvostrano, znate) videli početak revolucije. Tragično je da u društvu s tako tragičnom i krvavom istorijom ima toliko mnogo onih koji i dalje misle da se stvari mogu rešiti revolucijom, kao što je uostalom tragično da u istom tom društvu, nakon Jasenovca, ima toliko nacionalista. Ništa, dakle, nismo shvatili.
I konačno, ono što me lično najviše rastužuje, a što sam naučio ne gledajući fudbal. Čovek koji se "u ime svih nas" obratio premijeru, opet mediji ekskluzivno saznaju, član je Srpske radikalne stranke; da, one Vojislava Šešelja; da onog što bi da ubija ljude s pogrešnim poreklom i da proganja one s "pogrešnim" prezimenima i religijom; i da, onog koji je stvorio muljevito okruženje u kom je moguće da imamo premijera kakvog imamo. Takav čovek odmah je postao internet zvezda, junak, glas naroda. Zar biste zaista da vas u revoluciju, ako je već mora biti, povede takav čovek?
Kakve bih strahote tek video da gledam fudbal, ne smem ni da pomislim.