Da li možete biti alergični na 21. vek? Nažalost, ovo je stvarnost Amelije Hil koja je morala da preduzme drastičnu meru kako bi mogla da preživi. Ovo je njena ispovest.
Skoro pet godina živim u jednoj sobi u kojoj se ništa ne nalazi osim kreveta koji nema čak ni dušek. Da, dobro ste pročitali: u jednoj sobi pet godina!
Nisam u zatvoru i ovo nije neki socijalni eksperiment. Bolujem od hemijske senzitivnosti (MCS), kao i elekromagnetne hipersenzitivnosti (EHS), a to znači da sam alergična na veliku listu svakodnevnih stvari uključujući parfeme, materijale, plasitku, sredstva za čišćenje, kompjutere i wi-fi tehnologiju.
Može se slobodno reći da sam alergična na 21. vek. Jedini način da preživim i imam kakav-takav kvalitetan život jeste da izolujem sebe od prijatelja, porodice i spoljnog sveta.
Sada imam 38 godina, a moji simptomi su počeli sa 15 iako su se pogoršavali s godinama. Osećala bih neverovatan umor i bol, a često bih ostajala bez daha. Sve sam to trpela do svoje 33. godine kada je moje telo jednostavno klonulo.
Sećam se tog dana, trčala sam po gradu da pokupim odeću i nameštaj za jedno slikanje. Kada sam se sledećeg jutra probudila nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da govorim, a ni da dišem.
Kada su me primili u bolnicu prošle su nedelje dok nisu shvatili šta mi je, a meni je bivalo sve gore. Ne krivim doktore što nisu postavili dijagnozu na vreme. Vrlo malo se zna o mojoj bolesti, uprkos tome što broj ljudi koji pati od ovog stanja nije zanemarljiv.
Budući da leka za ovo stanje nema, čitala sam dosta o ovoj bolesti i videla da su mnogi govorili o „sigurnim sobama“, a moja majka je predložila da probamo. Nikada neću zaboraviti dan kada sam se preselila kod nje i ostavila za sobom svoj život. Odjednom, njena dnevna soba je postala čitav moj svet.
Prvih 18 meseci u sigurnoj sobi bila sam toliko bolesna da nisam ni imala energije da se dosađujem. Mojoj majci je sigurno bilo strašno jer je ona bila jedina osoba koja je mogla da pređe granicu i okupa me koristeći flaširanu vodu i lavor koji mi je koristio i kao toalet.
Prijatelji su me posećivali i sa njima sam pričala preko stakla, čak su mi jednom priredili i rođendansku zabavu. I pored toga ja sam bila u depresiji i patila od anksioznosti.
Danas, nakon pet godina mogu da šetam, pričam i povratio mi se apetit. Sada ponekada prošetam iz svoje sigurne sobe do kupatila iz kog su uklonjeni svi hemijski proizvodi, parfemi i hemikalije. Da bih kontrolisala simptome moram biti na dijeti koja podrazumeva da jedem šest osnovnih namirnica za koje znam da mi neće naškoditi.
Veliki napredak je što sam uspela da izađem napolje. Roditelji su me provozali u kolima dva minuta, a ja nisam mogla da skinem osmeh s lica. Mama je čak ovekovečila ovaj događaj. Trenutno gradimo sigurnu kuću u maminom dvorištu, a imaće dnevnu sobu, spavaću sobu i osnovnu kuhinju pa ću opet imati osećaj nezavisnosti.
Kompjuter pomalo koristim, te na Fejsbuk kačim imaginarne statuse o tome gde bih želela da budem u tom trenutku: „U Njujorku, šetam po Central Parku“
Pošto sam veliki romantik želim da nađem supruga. Najteži deo ovakvog načina života je nedostatak kontakta sa ljudima, a ne mogu ni da zamislim da ovako živim zauvek. Verujem da će lek za ovo stanje uskoro biti otkriven, te da ću moći da imam venčanje iz bajke.
Izvor: pressonline