Branka Brkić je sekretar Saveza Slepih Srbije, i nju je stav koji mnogi imaju prema ljudima sa invaliditetom počeo da nervira.
"Ovakav način ponašanja dolazi od toga što ljude sa invaliditetom najčešće ne vide kao ličnosti, već ih vide kao invaliditet, kao osobu sa posebnim potrebama, što oni nisu."
Branka je kao dete izgubila vid i obe šake. Imala je 9 godina kad se sa braćom i sestrama igrala. Bili su u selu nadomak Sjenice, pronašli su nešto za šta nisu znali šta je. "Ja sam oduvek bila radoznala, morala sam da saznam šta je to. Bila je u pitanju ručna bomba iz Drugog svetskog rata, koju sam u igri aktivirala."
Nakon ove nesreće, njeni roditelji su usvojili zdrav pristup, i nisu je drugačije tretirali, međutim, mnogi roditelji dece sa invaliditetom se pogrešno postave, i idu u krajnosti koje mogu detetu samo da škode.
"Deca budu prezaštićena, ako se roditelji prema njima postave na pogrešan način, oni se neće snaći kad izađu u svet."
Roditelji se plaše da kritikuju dete, ponašaju se kao da je krhko, pa to ume da smeta drugoj deci u porodici, ali i da dovede do toga da ova deca i sama sebe vide kao nesposobne, slabe, što oni nikako nisu.
-Porodica treba da bude tu i da se trudi da pomogne da naučimo da sami nosimo breme života. Nije poenta loviti mu ribu svaki dan, već naučiti dete da peca.- poručuje Branka.
Ljudi sa invaliditetom između ostalog, usled ovakvog ophođenja postanu pasivni. Branka nam kaže da su se njoj u više navrata iznenadili "Pa ti sama sebi nosiš čašu.", a upravo takav stav, to iznenađivanje je ono što stvara negativan efekat.
Čitavog života se nosi sa tim da je ljudi ne shvataju kako treba zbog njenog invaliditeta. "Ali ja sam kompletna osoba, ista ćerka i sestra kakva sam bila pre nezgode. Ja sam supruga svom mužu i domaćica u kući i ništa manje žena zbog toga."
-Nikad mi se nije desilo da mi na razgovoru za posao kažu "U redu, vi imate određene kvalifikacije, hajde da vas zaposlimo zbog toga", nego je to uvek pitanje "A šta je to što vi MOŽETE da radite?"- kaže nam Branka - Nakon takve reakcije, nisam bila sigurna da je to kolektiv u kakvom želim da radim.-
-Ljudi često imaju pogrešno viđenje osoba sa invaliditetom, tipa "On je sa jedne strane uskraćen, mora da je dobar čovek." i to je zabluda! I mi smo i dobri i loši, niko nema ekskluzivitet na određene osobine samo zbog invaliditeta,- kaže Branka.
Ne pomagati po svaku cenu
Slepima se događalo da ih, u želji da im pomognu, ljudi uvedu u pogrešan prevoz. Ponekad oni koji hoće da pomognu to čine iz sebičnih razloga, iz neke želje da sebe prikažu kao plemenite, kao junake, pa makar to bilo i samo pred ljudima iz gradskog prevoza.
"Uneli" su mladića u gradski prevoz - videli da čeka na stanici i u želji da pomognu, ubacili ga u prvi prevoz. Kad je saznao da su ga smestili u pogrešan autobus, bilo je kasno, i morao je da se vraća tri stanice.
Puštaju ih preko reda, ali oni to ne žele. "Stojim u redu kao i svako drugi. Zašto da ne?"
Ponekad ljudi misle da su počastvovali nekoga ako mu pomognu. Ako vam je zaista stalo da pomognete, onda priđite i pitajte "Mogu li da pomognem, i kako?" - to će im mnogo više značiti.
-Događalo se da mi ljudi uzmu ključ dok zaključavam stan, sa stavom "Ja ću to brže.", ali, zašto bi kad ja to mogu i sama?- pita se Branka.
Ni kod lekara nije mnogo drugačije. Kad ode sa nekim na pregled, oni se obraćaju osobi pored nje umesto njoj, kao da je dete.
Ne mogu ni sami račun u banci da otvore, ne mogu sami sebe da zastupaju.
Ali, najviše je nervira kad je neko pogrešno predstavi kao "jadnu". Nedavno su jedne naše novine radile intervju sa njom nakon čijeg objavljivanja je bila besna. I njena porodica je videla, kao i prijatelji, i svi su se iznenadili vrlo neprijatno.
Iako je ona naglasila da ne želi da njena priča bude još jedna srceparajuća žalopojka o teškom životu i brojnim nedaćama sa glavnim fokusom na njen invaliditet, priča je bila upravo to. "Izgubila vid i obe šake, ali se hrabro bori." Priča koja sve njene postupke i dostignuća prikazuje kroz prizmu invaliditeta.
Nemojte ih pamtiti kao "onog slepog" ili "onog u kolicima", pamtite ih po osmehu, po načinu govora, po poslu koji obavljaju. Ne fokusirajte se na negativno, jer oni to ne čine!