Običan dan. Ustajem iz kreveta, perem zube, umivam se i oblačim. Izlazim iz kuće.
U prvom prevozu, autobusu 307, mi prilazi malena Romkinja od 15ak godina i traži novac za hranu. Nemam, žao mi je. Njen prazan pogled prelazi preko mene, molećivi osmeh nestaje istog trena, da bi se pojavio za drugu osobu nekoliko sedišta dalje.
Izlazim iz prevoza, krećem ka stanici 17ice, i pored pekare vidim stariju ženu, sedi na betonu, sa detetom od 2-3 godine u rukama, traži novac za hleb. Čitala sam o dečaku kom ljudi kupuju u prodavnici hleb i mleko, on tako pomaže svojoj porodici da preživi. Ponudim da joj kupim hleb, prebacuje molbu na novac za mleko...ponudim da kupim mleko onda. Pogleda me i ućuti. I dete je tiho. Nastavljam dalje.
U 17icu ulazi Romkinja, drži bebu od nekoliko meseci u rukama i ide od osobe do osobe, moleći za novac bebi za lek:"Ne mogu da verujem da nemate srca, treba bebi za lek." Beba, umotana u prljave krpe, ćuti, ne pomera se, ne meškolji, ništa. Pitam se da li je prekasno za taj lek.
Stizem na odredište. Novi Beograd. Tu, ispod nadvožnjaka vidim porodicu Roma, dvojicu dečaka od po 10ak godina, starijeg čoveka i ženu, sa majušnom bebom u naručju, bebom koja se drala na sav glas, vrištala i urlala, negodovala - da li zbog hladnoće ili prljavih pelena, da li zbog buke…
Šta nije u redu sa ovom slikom?
Sabina N. koja živi u jednom od divljih, tzv. “karton naselja”, je odlučila da nam kaže više o tim tihim malim telima....
“To nisu uvek naše bebe. Gazda donosi decu od narkomana koji mu duguju. Nama da malu flašicu konjaka da dajemo po malo bebi, da se ne bi drala.”
“Gazda” je kriminalac koji vodi to naselje. Ona nam kaže da nije bezbedno ni odbiti da se radi.
“Malo ko pristaje da nas zaposli, tako da moramo da živimo ovako kako živimo. Mene su tukli do krvi kad jedan dan nisam donela dovoljno para. Neke teraju da uzimaju drogu kad su neposlušni, jer tako nikad neće napustiti gazdu. Drugi prođu mnogo gore. Videli ste one sa iskopanim ranama.”
Svi smo videli ljude sa užasnim rupama na nogama ili rukama, kako zagnojenim ranama paradiraju kako bi izvukli koji dinar više.
“Na dobar dan, zaradi se oko dve hiljade dinara, ako se šeta sa mesta na mesto sa bebom. Nekad se ne završi tako… neke bebe ne mogu da izdrže hladnoću.”
Neke od tih beba i preminu u toku dana, ali "radni dan" se ne prekida zbog jedne male smrti. Taj neko je primoran da prosi, taj neko mora da brine o samom sebi, o svojoj ostaloj deci, taj neko želi da preživi dan, da ne bude povređen ili obogaljen za kaznu što nije odradio "svoj deo".
I kako sad da prođem pored žene koja drži dete i prosi, a da se ne pitam da li mi ta žena traži novac za lek, za mali leš?