Nema nikog u ovoj zemlji, čini se, ko ne zna ko je i šta radi doktorka Nada Macura. Lekarka u hitnoj pomoći u Beogradu, koja se svakodnevno uključuje u jutarnje programe i dnevne informativne emisije.
Doktorka Macura, uvek našminkana i doterana, svakog dana s Banjice, gde živi, trolejbusom ide do Hitne pomoći, gde joj radni dan počinje pre šest ujutro. I tako od 1989. godine.
Ustajem u pola četiri. Nemam vremena da se opustim petnaestak minuta kad ustanem, kao što bi trebalo, već skačem, skuvam dva čaja, pijuckam posle kaficu, šminkam se… Šminkam se sama, oblačim se sama, nemam svog šminkera, frizera, nemam kola, na posao idem prevozom... Nisam nikada učila da vozim, najpre me je vozio suprug, onda hitna i kola mi je preko glave. Ljudima je čudno kada me vide i prepoznaju u prevozu.
Živi sama i ne misli previše na prošlost
Nisam se više udavala. Ne volim taj epitet razvedena, ali nema nikakvih tajni tu. Bilo je šta je bilo.
A detinjstvo je obeležila ljubav prema crtanju, očeva preciznosti i prerana smrt majke.
Rodila sam se u Vrdniku, u nacionalnom parku, u Ulici Milice Stojadinović Srpkinje. Imala sam sestru šest godina stariju od mene i uz nju sam naučila da pišem, da čitam, da brojim na nemačkom. Imala sam četiri godine kada sam ostala bez mame. Ona se razbolela od tuberkuloze i 1952. godine je umrla.
Možda je to što se desilo mojoj mami ipak malo uticalo na to da se opredelim za medicinu. Čak mi je i otac jednom rekao da pokušam da to upišem. Nije vršio pritisak, samo je, eto, provukao tu ideju.
Moj tata je bio elektroinženjer, germanski precizan, pa sam to od njega nasledila. Pamtim, kada sam crtala ribu, svaka krljušt morala je perfektno da se nacrta. Već tada sam ispoljavala neku umetničku crtu. Veoma sam lepo crtala stripove s Darom Nijagarom. Vama nije poznat taj strip, ali bio je vrlo popularan...
Ipak, bez obzira na ljubav prema pisanoj reči i crtanju, Nada se odlučuje za medicinu.
Moji pismeni radovi iz srpskohrvatskog bili su zapaženi, a lepo sam i slikala. Čak su mi radovi išli u Šid na izložbu u kuću Save Šumanovića. Ipak, odlučila sam da upišem medicinu. Još kao deca uvek smo se igrali doktora, sestre , vakcinacija… Uopšte nisam brinula da li ću položiti prijemni.
Završila sam medicinu, praktično na vreme, zapravo bila sam apsolvent dve godine, tada sam samo malo „skrenula”. Na kraju, naravno, nisam mogla da se zaposlim. Ni tada kao ni danas nije bilo lako naći posao...
Danas je ona ta koja nas u skoro svim izdanjima jutarnjih programa na televiziji, kao i u radio emisijama, svakog dana obaveštava o tome kakav je dan za nama, a i savetuje kako da se obučemo, šta da uradimo da bi pomogli sebi.
Na posao stižem oko šest. Uzmem protokol, upoznam se s onim što se desilo tokom noći, ali i preko dana. Uvek se trudim da se ne ponavljam, da kada se javim u program, kažem i nešto više, da dodam, oplemenim izveštaj.
Sada svi, eto, pričaju o tom slojevitom oblačenju, flašici vode od koje se ne treba odvajati. Pa zbog toga sam nekoliko puta bila i u karikaturi Marka Somborca, što mi je jako drago jer ja sam njegov fan. Volim kada me stavi u karikaturu.
Nada je uvek lepo i moderno obučena, prati trendove, ali na svoj poseban način.
Volim da čitam modne magazine, to mi je opsesija, „Graciju” posebno. U Vasinoj ulici u jednoj novinarnici sačuvaju mi časopise, nekad odem pa pokupim po deset odjednom, jer ne stižem da idem redovno. Ali zbog materijalnog stanja modu ne mogu da pratim i kupovinom. Volim da sam u trendu, da znam šta je moderno. Volela bih da više putujem. Mnogi putuju u Egipat, Tunis, budu u zatvorenom, u hotelu de luks, kupaju se na bazenu, uživanje je da imaju švedski sto, da im nutkaju voće… Mislim da to nije prava stvar. Treba prvo voleti i upoznati svoju zemlju, pa tek onda ići u inostranstvo.
Izvor: pulsonline/nadlanu