Čini mi se da sam kao dinosaurus na pragu izumiranja kada se dohvatim razgledanja starih snimaka emisija, šou programa... Ne zato što već imam jedno 150. godina, nego što mi u toku dana kroz glavu proleti misao, sentenca, koja me gravitaciono moćno baci u neka druga vremena, baci me u sećanje, a onda mi đavo ne da mira i moram da pronađem gde sam to videla i čula...
Tako mi je sinoć i ON pao na pamet. O da, dobri stari Dajv Alen, fenomenalni stend-ap komičar, mada u to vreme nisam imala pojma šta je stend-ap, čiji smo šou imali priliku da gledamo nekih sedamdesetih, ako se ne varam.
Šeret, kako bi moja baka rekla, šarmer, provokator, kako bi mama uz osmeh dobacila, a tata uz mig rekao da je savršen.
Uvek je na sebi imao dobro skrojeno odelo, sedeo je na visokoj, barskoj stolici, a u malim stankama je pijuckao viski... Džejms Bond komedije za mene u tom trenu, Irac, savršen...
Ono što je na svoj originalan način okretao na šalu, kačeći sve od politike do religije, bogatih i siromašnih, običaja i foliranja, seksa...
U mnogome je obojilo moje razmišljanje i stvarno sam želela da budem kao on. Da jezički, nonšalantno postanem Dejv Alen u ženskom obliku...
Znam i da sam tada postala nepovratno zaljubljena u tog čoveka sa malog ekrana kojeg nisam lično poznavala, ali sam ga doživljavala kao nekog samo svog, ličnog gurua, kroz bunt tinejdžerkih dana...
Evo, još uvek se smejem, vrtim ponovo ovaj snimak i kopam dalje... A to je ono što mi je falilo ovog tmurnog dana, smeh, taj štimung iz prošlih vremena i ponovno oživljavanje tih osećaja. Hvala ti Dejv što si postojao u mom životu, žao mi je što te više nema i što nikada neću imati priliku da ti šapnem da sam kao klinka bila zaljubljena u tebe...
M.G.