Ne, nije sa Ćazimom na jahti , on je pod kaznom zbog ašikovanja. Dakle, nećete verovati! Ona radi u fast fudu! A nekad je bila TV zvezda. Možete li da verujete? Možete li??? Ušla u rijaliti, zatalasala javnost, udala se, bila u središtu skandala, i danas...radi!
Kraj vica. I to crnjaka. Kao da nam ne vređa dovoljno inteligenciju more besposlenih besmislenih spodoba kojim nas bombarduju, već sad treba da likujemo nad “tužnom” sudbinom devojke koja je (na vreme) shvatila da od mlaćenja prazne slame (čitaj: “biti poznata po svaku cenu”) nema ništa, već je lepo počela da radi.
No, u Srbiji je to presedan. Ko još normalan treba da radi, kada su, blago nama, oko nas sve sami doktoranti-magistranti i bivše manekenke odskora ljute preduzetnice? Ko još ima vremena za posao kada je tek krenula zimska sezona u klubovima, a valja prikazati šampanjac sa vatrometom i ostale raskoši da ljubomorna sirotinja crkne od muke?
Stvarno, Jovana, svašta s tobom!
Ruku na čuku, mi smo po prirodi prilično pakostan i zlurad narod. Veliki procenat nas kao da jedva dočeka da nekom krene naopako, pa u slast, poput sokačare iz Sremčevih dela, to došapne “u poverenju” nekom podjednako pakosnom.
Koliko puta ste prisustvovali naslađivanju zato što neko ne može da nađe posao, ili mu se veza raspala, ili se ugojio/smršao, ostao bez prijatelja, upao u finansijske probleme...i koliko ste puta, klimali glavom i otvoreno ili u sebi, likovali?
Donekle se može razumeti momenat kada nekom ko nam je nažao učinio krene loše, pa osećamo zadovoljstvo zbog izvršenja neke karmičke pravde. Donekle. Jer, pretpostavka da postoji karmička/božija ili koja god ruka pravde koja sustiže naše dušmane je apsurd bez presedana. Zašto? Zato što bi onda ta svevideća svemoguća ruka i nas lupala po guzici uz opomenu “e, to ti je zbog onoga!” A to se ne dešava, tojest, mi uzroke loših dešavanja u našem životu ne pripisujemo sebi, već za njih tražimo krivce.
Ali, čemu pakost prema ljudima koje površno, ili još gore, uopšte ne poznajemo?
I pitanje nad pitanjima, šta dovraga ima loše u tome što devojka na pošten način zarađuje za život?
I zašto je rad u fast fudu sramotan, nešto što treba ismevati?
Alo, šta je s mozgom?
Ne rađaju se svi, dragi moji licimuri, u svili u Luj Vitonu, niti imaju tu sreću da se udaju za duplo starijeg mecenu preko kog od treš spodobe postaju fešn princeze. Dalje, mnoge velike njuške su karijeru počele upravo u fast fudovima, kao vozači ili bebi siterke, i toga se nimalo ne stide, naprotiv.
Ponavljam, zašto je sramota raditi i čemu degradacija nekog posla? I baš da vidim kako ćete pisati o toj istoj Jovani kad se uda za nekog šeika ili fudbalera (što je vrlo izvesno, lepa je, mlada i atraktivna). Jedva čekam da “okrenete ćurak” i počnete da je uzdižete kao što je slučaj sa treš spodobom, koja je zahvaljujući udaji od simbola nakaradnosti postala otelotvorenje glamura.
Još nešto. Rad u ugostiteljstvu ume baš da “odmori mozak”. Jeste naporno, ali je takođe veoma dinamično, upoznajete stalno nove ljude, stvarate prijateljstva, tu su svakodnevne zavrzlame a i dosta naučite o ljudskoj psihi. A u svakom slučaju ste zadovoljniji od tamo nekog malicioznog neprijavljenog novinara koji, gle ironije, ima manju platu nego radnik u fast fudu.