Naše telo krije mnoštvo misterija, a ako želite da se pozabavite jednom od njih, dovoljni su vam samo pero i vaša stopala. Dajte pero svom prijatelju i zamolite ga da vas češka po tabanima, a zatim uradite to sami sebi. Ukoliko ste kao većina, prva situacija će vam mnogo više prijati, dok će vas druga odvesti do agonije. Evo odgovora zašto je tako.
"Golicanje samog sebe dovodi do većih pitanja svesnosti i samosvesti, ko smo", objašnjava Džordž Van Dom, sa Univerziteta Monaš u Australiji. Iz tog razloga, danas se sprovode eksperimenti u kojima ljudi sami sebe golicaju u laboratorijama.
Psiholog Stenli Hol je davne 1897. godine otkrio da postoje dve vrste golicanja – knismesis (golicanje koje ne izaziva smeh) i gargalesis (ono koje izaziva smeh). Mi se smejemo i prija nam kada nas neko golica, jer mi to ne očekujemo. Mali mozak, koji je inače zadužen za naše kretanje, može da detektuje razlike između očekivane senzacije (grebanje, svrab) i neočekivane senzacije.
Zbog ove razlike, mi ne možemo da predvidimo gde će nas neko zagolicati, ili kako ćemo se osećati kada nas golicaju, tako da nam to stvara paniku. Ta panika se manifestuje kroz nekontrolisani smeh.
Interesantno je to da je ovaj način izražavanja panike, kroz evoluciju bio zaštita od predatora. Mi ne možemo golicati sebe jer ako nema iznenađenja nema ni smeha.
Izvor: Srbija danas