Azri bez Džonija Štulića može da se uputi samo pozdrav, a kad već jedan od najznačajnijih muzičara i, svakako, najveći ekscentrik među rokerima u bivšoj Jugoslaviji toliko uporno odbija da se, makar na kratko, vrati iz Holandije i opet popne na binu, ovakav vid pozdrava je bar najverodostojniji.
Zakazivanje drugog koncerta, pošto je rasprodat prvi, bio je potez koji u sebi nije imao ni malu dozu rizika. Dve trećine (bar matematički) Azre plus prijatelji kao sjajan začin – kombinacija je koja svakako, ne može napuniti neki stadion, kao što bi sigurno bio slučaj da Štulić sa prezirom ne posmatra sve to iz dalekog Utrehta. Međutim, kičma velikog benda, ritam sekcija Boris Lajner/Mišo Hrnjak dovoljno je snažna da bjude osnova za jedno lepo – pomalo nostalgično, ali ne i patetično veče u prostoru kakav je Dom omladine.
Pravi „azrofili“ ne vole baš mnogo najkomercijalnije pesme ovog benda. Koncert je, na njihovu „žalost“ počeo upravo jednom od njih „Nemir i strast“. Nastavilo se bazičnim gradivom – Provedimo vikend zajedno, Tople usne žene, Lijepe žene prolaze kroz grad, nije mogla da izostane ni ona najpevljivija koju dečica najbrže nauče, a nikako nije za njih – Fa-fa.
U parteru – šutka, skakalo se i na balkonu. Pečat su dali i gosti – mudro je odabrana kombinacija mladih, neafirmisanih rokera i asa kakav je Davorin Bogović. Prvi pevač Prljavog kazališta se, logično, najduže od njih zadržao na bini. Pošteno rečeno – bio je i najveseliji, ima energiju kao da je na početku karijere.
Dva sata sjajne svirke su nam priuštili mahom stari majstori koji su ovaj projekat u Hrvatskoj već ustanovili kao tradiciju. Ok, nema Džonija, ali pesme itekako žive, i najveći kredibilitet da ih izvode imaju, svakako, ljudi koji su dali veliki pečat u njihovom stvaranju, kao što su Mišo i Boris.
Tekst: Milan Ćunković
Foto: Marko Risović