Odmah sam je pozvala i pitala šta su rekli psiholozi i šta je ona rekla na probnom razgovoru. “Ja sam siromašna, ali nisam ovde došla zbog novca. Hoću da podelim moju priču sa svima, da čuju ljudi kako sam nastavila život. Pa ako nekom pomognem to je dobro. Ja nisam imala nikog da mi pomogne, možda ja nekom pomognem, to je rekla” kaže mi producentkinja. Pitam za psihologe. Kaže, uradili su detaljno analizu, ne mogu da se načude koliko je žena jaka i koliko joj je profil ličnosti stabilan, procena je da je apsolutno spremna da o tome govori. Ja nisam znala pre samog snimanja da li će oni da odgovore DA ili NE i kakav će biti rezultat poligrafa. Sve sam to saznavala direktno u studiju.
Listam pitanja i sklapam pazl jezive sudbine devojčice koju je otac prvi put silovao kada je bila u nižim razredima osnovne škole. Otac je tukao do krvi i godinama silovao. Pretio da će pobiti braću i sestre ako ikome kaže. Bila je toliko mala da nije znala da se to ne dešava i drugima. Bila je odličan đak. Nekoliko puta je prijavljivala oca policiji. Ili ju je majka terala da kaže da je slagala ili joj u policiji nisu verovali. Niko joj nije verovao a svi su znali. I svi su ćutali.
I onda naidjem na pitanje : “Da li ste ikada doživeli orgazam sa ocem?”. Iste sekunde nazovem producentkinju koja je jedna od dve osobe koje su znale odgovore takmičara i rezultat poligrafa.
“Jelena, da je odgovor NE sigurno ne biste stavilli ovo pitanje. Dakle odgovor je DA. Šta da radim sa tim pitanjem i šta da radim sa odgovorom? Zašto uopšte da pitamo ženu ovako nešto? Ja ne znam kako da nastavim razgovor sa njom…izbacite ovo pitanje ovo je nešto najjezivije što sam čula, jeste li se konsultovali sa stručnjacima..” u dahu sam govorila.
Dobila sam objašnjenje od stručnjaka : kod dugogodišnjih zlostavljanja, koja mogu da budu i incest, žrtva se samo prvih nekoliko puta opire. Kako vreme prolazi, prestane da se opire i to prerasta u (izuzetno) ružnu seksualnu rutinu. Praktično, to je silovanje prvih nekoliko puta. Kasnije je seksualni čin. I dešava se da telo reaguje.
Kako je zavet ćutanja žrtve incesta na najvećem mogućem nivou, kada se to dogodi, žrtva najverovatnije nikada o tome neće progovoriti, jer će to samo zapečatiti njeno ćutanje. Zbunjenost, osećaj krivice kod žrtve samo poraste ako se dogodi da telo reaguje posle desetina i stotina seksualnih odnosa koje je imala sa zlostavljačem a pri kojima se više nije opirala. Tako žrtva više ni ne zna da li je to zlostavljanje.
Pogotovo devojčice koje siluje otac koga su do tada najviše na svetu volele.I vole ga i dalje. Jer to je tata. A oni im čini ono što ih najviše na svetu boli. U svakom smislu.
Stručnjak za ovu temu preporučuje da pitanje postavimo – da žrtve čuju. Da shvate da i ako im se to dogodilo, to nije znak da one u tome voljno učestvuju.
Došla je na snimanje i poklonila mi pre emisije ukrasnu tikvu. Mila, nasmejana, lepa. Došla je sa porodicom.
Niže svoj život. Prosipa se pred nas jeziva sudbina, kroz odgovore na pitanja i razgovore između. Ja počinjem da plačem, na sred scenografije i ne mogu da se zaustavim. Plače publika, kamermani. Čuje se kako zuje reflektori kolika je tišina u studiju.
I onda sam izgovorila pitanje. Sve te reči znam, ali ih nikad nisam izgovorila tim redom. Odgovor je bio DA. Poligraf je potvrdio. Tajac.
Pitam je koliko često ju je otac silovao. “Spavao je sa mnom kao sa ženom. Svako drugo veče.” Spavao. Lirski termin. Žrtva se više ne opire. I tako godinama. I- i dalje je žrtva. Iako ne pruža otpor, ne pokušava da pobegne. Žena teško može da se fizički opire muškarcu. Devojčurak pogotvo.
Ostatak ove potresne priče možete pročitati na blogu Tatjane Vojtehovski - OVDE