Prišao mi je i pitao me kako da stigne do kluba na Adi Ciganliji. Dok sam mu objašnjavao, predložio mi je da me poveze ako idem u tom pravcu. Pošto živim dalje od Ade, u jednom beogradskom prigradskom naselju, zahvalio sam mu se i ostao da čekam moj autobus. Pričali smo još neko vreme pre nego što smo se dogovorili da me odveze do kuće. Razgovor je tekao prirodno, neusiljeno.
Prijao mi je, iako sam pre toga bio nervozan zbog pripreme za prijemni na fakultet i hronične besparice u kojoj živim od najranijeg detinjstva. Pričali smo o svemu, pa i o muzici. Dok je na njegovom flešu išla pesma “Feel” od Robija Vilijamsa, upitao me je da li ću ići na njegov koncert na Ušću. Rekao sam mu da bih rado išao, ali da nemam novca, na šta mi je on uzvratio da od svojih snova ne smem odustati.
“Šta si spreman da uradiš da odeš na Robija”, bio je direktan. “Sve”, odgovorio sam iskreno. Parkirao je auto u mračni deo na obrenovačkom putu. “Ispuši mi i da ću ti lovu za koncert”, rekao mi je i dodao kako on nije gej, da ima devojku, ali eto ja sam mu se dopao. Verovatno je naslutio da sam bi i da ima iskustva i sa devojkama i sa muškarcima. Da mi se nije dopao sigurno ne bih to uradio. Zadovoljio sam ga oralno i pri tome sam uživao. Ljubili smo se i on je mene zadovoljio rukom. Dao mi je odmah 50 evra, koliko koštajku bolja mesta za Robijem koncert. Odvezao me je kući kako smo se dogovorili.
Sinoć mi je pisao. Pitao me je planiram li odlazak na Exit. Ne stidim se. Uradio bih to opet.