Slavni srpski glumac je bio atipična zvezda. Prijatnije se osećao u društvu alasa i piljara nego intelektalne elite; nije mu bilo važno šta drugi misle o njemu jer je bio uveren kako nikoga nije svesno povredio ili oštetio.
Rođen je u poluvremenu dva velika rata 10. Jula 1926. u Beogradu u porodici koja je pripadala građanskoj srednjoj klasi. Otac mu je bio oficir kraljeve vojske, a majka domaćica, koja je sinovima Pavlu i Dušanu prenela ljubav prema literaturi.
Mali Pavle je bio bistro dete, o čemu svedoči anegdota da su mu komšije poveravale “ozbiljne” zadatke - kupovinu u bakalnici i slanje pisama u pošti. Za svaki uspšešno obavljeni zadatak dobijao je pola dinara nagrade, za šta je mogao da kupi dve džinovske šampite u poslastičarnici “Mali Beč”. Čitao je mnogo i često, od programa Narodnog pozorišta koji se besplatno delio na Trgu Republike do Čehova i Tolstoja. Posle oslobođenja upisao je prava koja nikada nije završio. Paralelno sa studiranjem pisao je honorarno za Politiku.
Voleo je novinarstvo, zbog čega je celog života poštovao tu profesiju, a među najbližim prijateljima imao je nekoliko “mastiljara”. Amaterski se bavio pozorištem pre nego što je 1950. Statirao u “Čudotvornom maču”. Sledeće godine je pokušao da upiše glumu na Akademiji za pozorište i film. Nije uspeo, kao i u dva navrata kasnije. Iako nije završio visoku školu za glumce, to mu nije smetalo da bude jedan od najboljih, ako ne i najbolji. Kada su Orsona Velsa upitali ko je najbolji glumac na svetu, autor “Građanina Kejna” nije dugo razamišljao: - Marlon Brando, Pavle Vuisić i ja.
Za tri i po decenije karijere snimio je više od 170 filmova i serija. Spomenućemo samo neke: “Sećaš li se Doli Bel”, “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug”, “Miris dunja”, “Povratak otpisanih”, “Kamiondžije”, “Više od igre”, “I Bog stvori kafansku pevačicu”, “Šešir profesora Koste Vujića”, “Sretni umiru dvaput”.
Preminuo je 1. oktobra 1988. u 63. godini života.