U vreme opakog cara Likinija, koji vladaše istočnim delom carstva Vizantijskog, bi veliko gonjenje hrišćana.
U Nikopolju Jermenskom javi se namesniku carskom Lisiju sveti Leontije sa još nekoliko prijatelja svojih i reče mu, da su oni hrišćani. „A gde je vaš Hristos?” upita Lisije. „Ne bi li raspet, i ne umre li?” Na to sveti Leontije odgovori: „Kad znaš, da naš Hristos umre, znaj da i vaskrse iz mrtvih i vaznese se na nebo”. Posle duge prepirke o veri Lisije ih izbi i baci u tamnicu, gde im ne davahu ni jesti ni piti.
Neka blagorodna hrišćanka Vlasijana donošaše im vodu i dodavaše kroz tamnički prozor. I angel Božji javi im se u tamnici, da ih uteši i ohrabri. Kada bi suđenje, javiše se Lisiju i dva tamničara kao obraćeni hrišćani, i još mnogi drugi, svega četrdeset pet njih na broju.
Sudija ih osudi sve na smrt no tako, da im prvo sekirom budu odsečene ruke i noge, pa posle da budu bačeni u oganj. Ta grozna kazna bi doslovno izvršena, i duše svetih mučenika odleteše Gospodu svome u večni život. Česno postradaše i carstvo naslediše 319. godine.