Njegov savetnik mi je objašnjavao da je on dobar i pouzdan, tako da sam rešio da mu dam priliku. Brinulo me je kako će ljudi reagovati na Stivijeve glatke crte lica i nespretan govor. Nisam se brinuo za moje stalne goste - kamiondžije, jer njih generalno nije briga ko ih služi dokle god je hrana dobra i topla.
Brinuli su me drugi - lajavi klinci sa fakulteta, snobovi koji glancaju escajg u strahu da će u fast food restoranu na pumpi da zarade neku stravičnu boleštinu, parovi poslovnih ljudi koji jedu na račun firme i misle da je svaka konobarica tu da bi se sa njom flertovalo. Znao sam da će tim ljudima biti neprijatno u blizini Stivija, pa sam ga nadgledao prvih nekoliko nedelja.
Nisam morao da brinem. Nakon prvih nedelju dana, Stivi je vrteo celo moje osoblje oko svog malog debeljuškastog prsta, a u roku od mesec dana, moje kamiondžije su ga usvojile kao svoju maskotu.
Nakon toga, zaista me nije bilo briga šta su ostale mušterije mislile o njemu. Bio je poput svakog drugog momka od 20 godina. Nosio je farmerke i starke i bio je željan da udovolji svakome i voleo je da se smeje, ali nepokolebljiv kad su njegove dužnosti bile u pitanju. Svaki slanik je bio tačno na svom mestu, ni mrvica ni mrlja od kafe nisu mogle da mu promaknu.
Ako bi ga mušterije posmatrale dok radi, uozbiljio bi se i radio sa dupliranom koncentracijom i morali ste da volite način na koji se trudio da udovolji svakome koga bi sreo.
Vremenom smo saznali da živi sa majkom, udovicom koja je ostala invalid nakon brojnih operacija raka. Živeli su od socijalne pomoći, u smeštaju koji im je obezbedila država, na kilometar od mog restorana. Njihov socijalni radnik koji je s vremena na vreme svraćao da ga proveri, je priznao da su u stisci. Novac koji je kod mene zarađivao je bilo sve što ga je delilo od grupnog doma i omogućavalo njemu i majci da žive zajedno.
A onda, po prvi pu u tri godine, Stivi jednog dana nije došao na posao.
Bio je u bolnici na operaciji srca. Ljudi sa Daunovim sindromom često imaju srčanih problema u mladosti, ali ova operacija nije bila teška i Stivi je trebao da se vrati na posao za par meseci.
kad smo dobili prve dobre vesti iz bolnice, da je budan i u dobrom stanju, celo osoblje se obradovalo. Freni, baka četvoro i moja glavna konobarica je čak i odigrala mali pobednički ples, iako je upravo posluživala mušterije. Bel Rindžer, jedan od mojih stalnih mušterija, kamiondžija, ju je gledao začuđeno, pa je pocrvenela, a onda ga oštro pogledala. Čovek se nasmejao i pitao šta je uzrok slavlja, na šta mu je ona objasnila da je Stivi izašao iz operacione sale i oporavlja se. "Srećna sam jer će mu biti dobro, ali brinem kako će on i njegova mama da se snađu sa bolničkim računima, jer po onome što čujem, i ovako jedva preživljavaju..."
Kad su kamiondžije otišle, ostavili su za sobom umotanu salvetu, na kojoj je pisalo "Za Stivija" i u njoj dve novčanice po 20 dolara.
To je bilo pre tri meseca. Danas se Stivi vraća na posao. Brojao je dane do povratka i zvao svakog dana da se uveri da ga nismo zamenili i zaboravili. Sredio sam da ga majka dovede na posao, i pozvao ih oboje unutra da proslavimo njegov povratak. Odveo sam ih do stola i rekao da častim doručak, ali da Stivi prvo mora da očisti sto koji je bio krcat šoljama, tanjirima, salvetama... Stivi je odmah prionuo na posao, ali je primetio da na prvoj salveti koju je uzeo piše "Za Stivija", odmotao je i ugledao 100 dolara. A onda je pogledao sto i primetio da su na njemu desetine istih. Kamiondžije koje su čule sa njihove probleme su donirale tokom poslednja tri meseca i skupilo se oko 10 000 dolara za Stivija i njegovu majku.
Zaslužili su.
Nadlanu / T.D.