Dobar tekst! Britanski britko, direktno i dovoljno duhovito. Gorko-ironična socio-politička tematika u kojoj se (s)nalazimo, iako smo tek zakoračili u korporativnu okrutnost
Gregori Berk (Gregory Burke) je pisac mlađe generacije o kome se u Britaniji poslednjih godina dosta priča. Nazivali su ga čak i senzacijom, mada je prvi komad ’’Gagarinov put’’ pisao čak 10 godina. Logično, jer je pre velikog pozorišnog uspeha studirao ekonomiju, posle dve godine je napustio i upao u poznatu priču menjanja niskoplaćenih poslova.
Nije slučajno da se u središtu priče njegovog prvog, nagrađivanog, komada nalaze dva prijatelja, nezadovoljna fabrička radnika, jedan previše obrazovani čuvar i jedan korporativni pravni savetnik do guše uvučen u moderne sisteme izrabljivanja. Razočarani u nepravednost kapitalizma u vreme pre 11. septembra, prijatelji se odlučuju na ono što oni vide kao revoluciju: kidnapovanje pravnog savetnika. U otmicu slučajno(?!) biva uvučen i čuvar podeljen između osećaja nepravde i pitanja gde je granica između revolucionarnog čina i ’’običnog’’ ubistva.
Kao duh prošlosti i suptilna okosnica ove zaprepašćujuće realistične i gorko komične priče o neuspelom pokušaju lične revolucije, egzistira pitanje koje pisac postavlja svima: Kako je jedna imperija, koja je Gagarina poslala u svemir, tako brzo postala samo ime ulice u škotskoj rudarskoj varoši? Uspešno približavanje odgovoru osećamo samo u nagoveštajima. Mada, da li je uopšte moguće konkretno odgovoriti na ovo pitanje, ali i na sva velika pitanja 20. veka koja ovaj komad postavlja? Naša tranzicija u drugoj brzini posebno je daleko od rešenja, jer mi tek treba da dođemo do momenta kada ćemo postati svesni svoje sopstvene zamke.
Smeh i gorčina, Sartr i Žene, nade i strahovi, Marks i Hegel – nije bio lak posao rediteljke Maje Milatović Ovadije i glumaca, dovoljno medijski eksponiranih da se zapitate - otkud oni u Bitef teatru. Što da ne! I britanske zvezde s uživanjem povremeno svrate u pozorišta od crvenih cigli. Upravo ti ’’engleski glumački fazoni’’ su prevedeni zajedno sa tekstom. Sasvim očekivano, jer rediteljka je londonski gost, a Branislav Trifunović, Marinko Madžgalj i Miljan Prljeta su generacija koja je gutala ’’Dve čađave dvocevke’’ i ceo pomenuti ’’fazon’’. Iako iz starije generacije, Milan Gutović se odlično uklapa kao predstavnik tima onih koji ’’drmaju svetom’’.
Tekst, smešten u poznat nam cinični mikrokosmos ideologije i ekonomije 20. veka, i moderna glumačka rešenja, rezultirali su privlačnom predstavom koja ne ostavlja bez daha, ali ponovo postavlja neka pitanja.
Katarina Milovanović