U poslednjih sto godina svinjski je grip samo jedan od masovnih ubica toga tipa, ni približno najsmrtonosniji.
Milionske žrtve su, stariji se sećaju, uzimali prvo azijski i potom hongkonški grip te pre njih španska groznica, koje se danas seća malo ko među živima. A trebalo bi, ne samo zato što ju je izazivao "pradeda" virusa AH1N1, koji danas muči svet.
Jer, da nije bilo te groznice, možda ne bi bilo ni - Drugog svetskog rata. Tako bar misle neki istoričari koji su se bavili uticajem te najsmrtonosnije pandemije u svetskoj povesti na mirovne napore i politiku nakon Prvog svetskog rata.
Američki predsednik Vudrou Vilson, naime, i njegov gotovo celi pregovarački tim koji je u Versaju radio na mirovnom sporazumu, oboleli su od gripe. Vilsonu je u završnici tih pregovora bilo tako loše da je zamalo umro, a nagađa se da je "baš zato" sporazum, za koji je on dobio i Nobelovu nagradu za mir, ostao "pretvrd" za Nemačku, što je 14 godina kasnije dovelo Hitlera i sve potonje zlo.
Uzročnik španske groznice, inače, donedavna je bio nepoznat. Identifikovan je tek pre neku godinu u uzorcima iz tela vojnika koji je bio zamrznut u večnom ledu. Bio je to - H1N1! I tri, doduše, njegova gena koji su taj grip učinili onako smrtonosnim.
Ni danas se, međutim, ne zna gde je virus tačno nastao. Samo se pretpostavlja da je napad na svet krenuo 1917. iz Tibeta, a svetom je španska groznica počela harati dok je rat još trajao. Koban je bio masovni povratak vojnika s ratišta nakon završetka rata. S vojnicima je širom sveta stigao i virus koji je na kraju pokosio gotovo dvostruko više ljudi nego sam Prvi svetski rat.
Prvi udar i nije bio tako smrtonosan, no kada je prešao u Ameriku, virus je mutirao. Brodovima sa vojnicima je ova opasnija varijanta dospela u Francusku, zatim i u Španiju, po kojoj je i nazvana.
Španija je tada bila neutralna, pa su novine bile slobodnije. Španska štampa, koja zbog rata nije bila pod cenzurom, pisala je o novoj epidemiji potpuno slobodno, što drugi nisu činili zbog - morala vojske. Tako je taj grip dobio pridev španski.
Bolest je bila strašna. Najviše su umirali ljudi između 20 i 40 godina, i to u gadnim mukama. Lekari su bili šokirani i nemoćni; već nekoliko sati nakon što bi oboleli stigli u bolnicu, počelo bi krvarenje iz nosa, ušiju, želuca i creva. Njihova pluća bi se punila tekućinom i oni bi umirali gušeći se.
Upravo je Amerika, u kojoj je obolelo 28 odsto stanovništva i umrlo 675.000 ljudi, najbolje dokumentovala tu kataklizmu.
Vojni lekar Džozef Roj je opisao kako je to izgledalo onda u njegovom vojnom logoru u Bostonu, u kojem je bilo 50.000 ljudi: "Za par sati su se na licima obolelih javljale takve mrlje od cijanoze da više nisam mogao razlikovati ko je crnac a ko belac."
Pred njegovim očima je u najgorim danima umiralo i po 250 ljudi. Umirali su i lekari i sestre, a vrlo brzo se više nije stizalo pokopavati mrtve. Nije bilo ni kovčega ni pogrebnika.
U SAD je nošenje maske od četiri sloja guste hirurške gaze bilo zakonska obaveza, a u nekim gradovima, poput San Dijega, kazna za one koji je ne nose bila je - mesec dana zatvora.
Kako se španska groznica polako gasila, tako su lekari sticali iskustvo u borbi sa zarazom. Ta iskustva bila su dragocena u pandemijama 1957. i 1968. No, svet još strahuje od velikih zaraza. I te kako!
CIFRE GOVORE:
- Španska groznica je, nošena virusom H1N1, harala od marta 1918. do juna 1920. Od nje je obolelo više od 500 miliona ljudi, a procene broja žrtava su nepouzdane i kreću se od 50 do 100 miliona umrlih, najviše u Indiji - 17 miliona.
- Azijski grip je 1957, nošen virusom H2N2, pogodio nepoznat broj ljudi, a računa se da je umrlo jedan do četiri miliona. Zanimljivo: te godine je prvi put proizvedena i upotrebljena vakcina protiv gripa.
- Najblaža od tri pandemije u 20. veku bio je hongkonški grip 1968. Tada je takođe nepoznat broj ljudi zaražen virusom H3N2, a umrlo je više od jednog miliona. Najviše su umirali ljudi iznad 65 godina i hronični bolesnici.
(FoNet)
novembar 2009.