Morala sam ovo nekome da poverim. Ako to budem rekla roditeljima, tražiće da idemo u policiju i prijavimo slučaj. A ja to ne želim. Muka mi je od toga što sam preživela. Potiskujem te slike, ali one isplivaju. Loše i spavam.
Poslednje nedelje prvog polugodišta išla sam popodne u školu. Ušla sam u bus kod glavne pošte i krenula na Banovo Brdo u školu. Bila je gužva po običaju. Prvo se neki strakelja nabio pored mene, pa sam pobegla pozadi. Trebala sam da odgovaram hemiju da bi mi hemičarka zaključila peticu. Sela sam na ona četiri mesta u zadnjem delu busa. Lik prekoputa je buljio u mene. Imao je trenerku i neku bradicu. Onako bezveze je delovao, ne bih ga konstatovala da nije počeo da me dodiruje nogom. Pun grad i bus manijaka, pomislila sam.
Ustala sam i otišla ka sredini. Kod sajma sam shvatila da je iza mene. Dahrtao mi je kao vepar, nabio se uz mene. Uplašila sam se kad me je uhvatio za ruku. Govorio mi je gadne stvari na uho. Htela sam da vičem, ali sam blokirala. Umesto da mu opalim šamarčinu, ja sam trpela.
Vaćario me je gde je stigao. Bila sam uplašena i ponižena. Gadosti koje mi je rekao ne mogu da ponovim. U jednom trenutku mi je šapnuo da se okrenem. Kao hipnostisana sam se okrenula.
Spustio je trenerku i pokazao mi penis. U sred autobusa. Nekako sam se otrgla i izašla na sledećoj stanici kod pijace na Banovom. Okrenula sam se i videla da je i on izašao. I sad ga vidim kako mi se ceri u lice i ide za mnom. Počela sam da trčim. Kad je video da idem u pravcu stanice policije, izgubio se.
Minimum jednom nedeljno nalećem na manijake po gradskom prevozu. Nije to samo moj problem. I većina mojih drugarica ima slična iskustva. Dokle da trpimo da nas vaćare, pričaju gadosti i onanišu pred nama. Gde je policija, gde su komunalci.