Zbog duhovitih, zanimljivih i obrazovanih novinara/reportera prenose su slušali i oni koje fudbal nije preterano interesovao. Tokom 80-ih, u vreme bez interneta i sa samo dva TV kanala, radio je imao daleko veći značaj nego što je to danas slučaj. Zato i ne čudi što mnogi od nas i 2016. mogu izrecitovati tim Železničara koji je u sezoni 1984/85. igrao polufinale Kupa UEFA (Škrba, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Čapljić, Komšić, Bahtić, Škoro, Ćurić, Baždarević, Samardžija).
Iz Zagreba i Rijeke, a po potrebi i iz Vinkovaca, javljao se neponovljivi Ivo Tomić. Njegovi duhoviti komentari i danas se prepričavaju. Voleo je zagrebački Dinamo, ali to mu nije smetalo da ih najoštrije kritikuje kad je za to bilo razloga. Bio je sposoban da u sekundi smisli rimu. “Lice Delona, duša demona”, okarakterisao je Ćiru Blaževića, dok je njegov opis driblinga Marka Mlinarića, čuvenog napadača “modrih”, ušla u anale radio prenosa: “Mala varka, Mlinarić Marka”. Ivo Tomić je preminuo 1994.
S utakmica igranih u Beogradu najčešće su se javljali Jordan Ivanović, Marko Marković i Mijailo Kostić. Sva trojica više nisu među živima. Prvi je otišao najmlađi. Mijailo Kostić preminuo je 2002. u 43. godini života. Jordan je preminuo 2010, a Marko Marković godinu kasnije.
Jordan Ivanović
Različiti u temperamentu i načinu komentarisanja, idealno su se dopunjavali, pa su slušaoci imali utisak kao da uživo posmatraju fudbalsku utakmicu koju su oni prenosili. Ponekad im se tokom prenosa važnih utakmica, posebno Zvezdinih u evropskim kupovima, priključivao Petar Coka Lazović.
Marko Marković
I Sarajevo je imalo svog junaka. Reč je o komentatoru Mirku Kamenjaševiću. Iako je često delovao bezvoljno, gotovo nezaintersovano za ono što se događalo na terenu, to je bio samo privid. Neposredni Mirko je uvek bio informativan. Nekad i više nego što je trebalo. Tako su nastali legendarni komentari koji se danas prepričavaju.
- Bukal tuče topovski sa 35 metara i gol! Ku*ac gol, stativa. Sjedi mali, ništa ne vidim - rezigniran je bio Kamenjašević za vreme prenosa fudbalske utakmice s Koševa. Mirko je preminuo 2002. u Španiji gde je izbegao kad je počeo besmisleni rat u Bosni i Hercegovini.
Iz Splita se javljao čuveni Edo Pezzi. Veteran sportskog novinarstva važi za odličnog poznavaoca fudbala i košarke. Uvek odmeren i informisan, retko je upadao u euforiju izazvanu uspesima lokalnih klubova. Bez obzira da li izveštavao s Poljuda ili Gripa, njegova objektivnost i stručna zapažanja doprineli su da postane čovek od poverenja za sve slušaoce Vremena sporta i razonode.
- Iz tog vremena najviše mi nedostaju ljudi, jer otići na Grbavicu, na Koševo ili Čair, otići na takvu utakmicu koja je bila neizvjesna do kraja i kojoj niste mogli predvidjeti rezultat, bilo je nešto za što se živi. Svašta si mogao doživjeti i ja sam doslovno živio od nedjelje do nedjelje - izjavio je Pezzi, koji je jedan od retkih preživelih veterana čuvene sportske emisije.
Vreme sporta i razonode imalo je i druge junake. U Podgorici Ranka Jovovića, u Mostaru Jova Jovanovića, u Skoplju Borisa Đorđioskog... Osim prenošenja sportskih događaja, objektivnim komentarima i afirmacijom fer-pleja, novinari Vremena sporta i razonode uticali su da se mnoge generacije slušalaca širom bivše države usvoje univerzalne etičke i vrednosne norme.
Radio Beograd zadržao je u svojoj programskoj šemi Vreme sporta i razonode i posle raspada velike zemlje. Emisija ove godine obeležava 56 godina postojanja.