Gradovi Andrićevim junacima pružaju šansu da budu ono što hoće, da zbace stari identitet zavičaja i izaberu masku i kostim u kojima žele da zaigraju na ogromnoj gradskoj pozornici.
Rim, Aden, Trst, Tržič, Beč, Bukurešt, Tulon, Pariz, Sintra, Lisabon, Rio de Žaneiro, Cejlon –
samo su neke od gradskih struktura čiji se urbani pejzaži smenjuju u Andrićevim pričama o
gradovima. Pisac predstavlja grad kao čarobni usev, koji se hvata ukoštac sa prirodom krčeći
šume, polja i pobrđa i osvajajaući prostor. Pri susretu čoveka i grada, uz mnogo scenske
teatralnosti, dešava se satrepet ili sudar, igra u kojoj se živa i neživa struktura međusobno
razotkrivaju i u kojoj uvek samo jedna pobeđuje.
Svakog došljaka pri ulasku u grad, poput Balzakovog Ežena de Rastinjaka, čeka ista utakmica odmeravanja snaga i životna linija koja vodi od uzleta i carevanja, preko očaranosti i razočaranosti, do poniženja i pada.