Da ne mora sve da se završi s ružnim rečima i u srči do kolena svedoči moj slučaj. Brak mi se raspao pre nego što je zapravo počeo. Sa bivšom suprugom sam bio devet godina u vezi pre nego što smo se venčali. Kako nam je veza bila u krizi, a naš odnos sveden na prepričavanje dnevnih aktivnosti partneru, odlučili smo se za potez bočajnika - brakom pokušati da se sačuva ono što je ostalo među nama. Misleći da se makar međusobno poštujemo, verovao sam da nemamo šta izgubiti.
Brak ništa nije promenio. Shvatili smo na vreme da bi deca bila još jedna obmana. Rastali smo se na pristojan način. Ostao sam u dobrim odnosima s njenom porodicom, posebno taštom. Zovem je i dalje taštom, jer je zaista tako doživljavam . Reč je izuzetnoj ženi. Osim što je profesorka na Univerzitetu u Beogradu, podigla je i vaspitala troje dece. Uvek sam je poštovao i voleo. Nije po svaku cenu držala ćerkinu stranu kad smo imali neki problem.
S vremena na vreme popijemo kafu, nekad odemo na ručak. Dok sam se privikavao na život bez bivše supruge, tašta me je upoznala sa ćerkom njene koleginice. “Mislim da biste se dobro razumeli. Ona je u svemu zakasnela: diplomirala sa 28, raskinula s dečkom u 32, a u 36 shvatila da je sama”, rekla mi je. U početku sam se opirao takvoj ideji, a onda, na taštino insistiranje, pozvao sam je na piće.
Sve se brzo desilo. Za desetak dana smo se videli pet-šet puta i počeli da se zabavljamo. Tašta me je zamolila samo da ni po koju cenu ne kažem bivšoj supruzi ko nas je upoznao, s obzirom da se moja bivša i sadašnja poznaju. Tašta se par puta videla sa nama, čak je jednom povela i mlađu ćerku, tako da sam imao utisak da smo ostali porodica.
Zajedno smo tri meseca i posle godina učmalosti ponovo sam počeo da verujem da mogu biti srećan.
DUD