Dve godine nisam bila u vezi. Imala sam par neuspešnih pokušaja koji su se završili odlascima na ručak/večeru ili kafu. Prilikom jednog izlaska drugarica me je upoznala s prijateljem. Sutradan me je obavestila da se on zaintersovao za mene. Bila sam ravnodušna. Delovao je ok, ali ništa više od toga.
Drugarica me je opet podsetila na njega kad smo bile na kafi. Odlučila sam da se vidim s njim. Bio je pun sebe. Lepo obuče, dobra kola, dobar posao. Delovao je bolje nego prilikom prvog susreta. Znao je da se ponaša. Znao je kad treba da mi pridrži kaput, propusti me da oprođem, upali cigaretu.
Da ne dužim. Tokom tog perioda muvanja od dve-tri nedelje stvorio je sliku o sigurnom i stabilnom muškarcu. Nije mi smetalo što je visok kao ja, možda i malo niži. Ali njegov karakter došao je do izražaja tek kad smo ušli u vezu.
Svi negovi maniri pali su pred kukavičlukom. Prvui put ga je ispoljio kad su mi klinci iz kraja, navijači koji se okupljaju u parkiću ispred moje zgrade, dobacivali “Kad ćemo da te karamo”. Reč nije rekao. Sve je čuo i brže bolje ušao u kola. Isto se dogodilo kad sam u kafiću sama morala da vraćam piće dvojici selajka koji su mi se udvarali pored njega živog.
Mlitav je, pravi mlakonja. Izgubila sam želju da se viđam s njim. Definitivno sam odlučila da ga ostavim juče. Došao je po mene da me odbaci do kuće. Bila je gužva u saobraćaju, kao i obično kada padne kiša kod nas. On je kao veliki baja namerno prolazio velikom brzinom pored atanica kako bi isprskao ljude. Smučio mi se. Tamo gde treba pokazati hrabrost, on je ne pokazuje, ali zato kad je u velikim kolima može da se iživljava nad nedužnim. Tako mlitav karakter nisam nikad upoznala.
DUD