Kao kad odjednom spoznate lepotu detalja neke fasade pored koje ste prolazili svaki dan. Tako se i u Turiji kobasice prave otkako je sela Bačke i Vojvodine. Zvanično od pre 23 godine, i sve vam je to više ili manje poznato, ali tek kad dođete u Turiju otkrićete ovo mesto, kobasice, bačke snaše i bećare, tambure, naftno polje
I samo da znate ljute se pravi Turijci, kad vide u novinama slike Turije kao vašara kobasica, tanga gaća, igračaka i robe široke potrošnje. Jeste „duša živa voli da uživa“, voli narod kobasice, slaninu, čvarke, ali Turija, kraj Srbobrana, nije samo to. Jedna od najstarijih čitaonica i biblioteka iz 1870. godine je u Turiji, starija neku godinu od Matice srpske, a tu je i jedno od najstarijih amaterskih pozorišta u Srbiji i Vojvodini, kažu starije i od čuvenog Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Turija je prva podigla i spomenik Aleksandru I Karađorđeviću, 31. maja 1936. godine, ima, kako se hvale, jedno od retkih naftnih polja - kažu Teksas u Vojvodini. Pričaju meštani Turije da se se ovde sluša rok, svira džez, a u amaterskom pozorištu u Turiji je izvedena, kad se to nije moglo u Beogradu, predstava Semjuela Beketa „Čekajući Godoa“. Kažu da je, tih kasnih 70-tih, interesovanje bilo toliko da se predstava koja traje oko dva sata gledala i stojeći.
Ali, vreme je neumitno, naftno polje još nije proradilo, čitaonica je u međuvremenu izgorela, krov najstarijeg amaterskog pozorišta u Vojvodini se srušio pre sedam godina. Dolazili političari i ministri pre izbora i obećavali. Ministar za kulturu Srbije Dragan Kojadinović obećao tri miliona dinara za rekonstrukciju pozorišta. Utihnuli tamburaši, izbori prošli, iz pozorišta još bije memla, nema svetlosti pozornice i dasaka koje život znače. I jedino što je dobro, pričaju nam lokalni zaljubljenici u boginju Taliju, jesto to što su golubovi dobili prostran golubarnik.
Da li zbog toga što je stomak neumitan „Kobasicijada“ traje, i to 23 godine. U tu čast napravljena je kobasica dugačka 2.023 metra ili kako se ovde kaže „metera“. Cilj je da se uđe u Ginisovu knjigu rekorda.
- Ova kobasica se pravila od srede, 14. februara do jutrarnjih sati u subotu, 17. februara. A kako se pravi nećemo otkriti. Mogu reći da u ovoj kobasici nema aditiva, soje, ni previše masnoće – rekao nam je Miroslav Medurić, jedan od inicijator „Kobasicijade“.
- Namera nam je da se od ove kobasice napravi brend i da se turijska kobasica prodaje tokom cele godine u prodavnicama. Turija ima mnogo tog da ponudi. Nalazimo se u centru Vojvodine, pored Srbobrana, u blizini je dvorac Dunđerski, postoje dobri uslovi, za lov i ribolov, seoski turizam. Nemamo zimskih sportova, ali treba se izboriti za mesto među 300 manifestacija sličnih kobasicijadi u Srbiji. Kad je dobra poseta u Turiji bude i po 10.000 ljudi – ispričao nam je Medurić.
Sama Turija broji oko 2.500 do 3.000 stanovnika, uglavom srpskog življa, uz malo Mađara i Roma. Turijci nam pripovedaju da je malo starosedelaca, gro stanovništva je došlo tokom kolonizacije iz Bosne, Krajine, Like. Kažu da su poslednji ratovi doneli Turiji nove izbeglice, tačan broj izbeglica niko ne zna. A u međuvremenu se i selilo iz Turije, mladi u potrazi za poslom su otišli u beli svet, neki u Novi Sad, Beograd. Sve manje je mladog sveta, nema više mladih snaša na živopisnim kapijama širokih kuća, niti mladih lola s tamburima pod nisikim prozorima...
Džinovska kobasica je u međuvremenu nestajala. Prodavalo se na „dužinski meter“ - cena 300 dinara. I pored onih koji su bili sumnjičavi u kvalitet ove kobasice, ni kobasicijada ne može svima ugoditi, ali posle nekih dva sata od kobasice nije bilo ni traga.
I praznik hedonista se nastavlja, teško je biti vegeterijanac u Turiji ili paziti na holesterol. Pa bele su poklade, pravo vreme da se malo olabave kočnice, da se i neumereno uživa u hrani, muzici, životu.... Kobasice se zalivaju pivom, pa dok stomak ne zaboli. Tu su i svilene bombone, starinski slatkiši, krpice, i obavezna muzika. Repertoar najširi, od novokomonavanih rodoljubivih pesmica, do šarenila folklora Srbije. Bilo je u Turiji mesta i za Moravac, Čačak, vojvođanske igre i pesme, pesme Slovaka, Mađara. A tu su i gajde, čak, iz Makedonije.
- Ma stavi pokrovac (novac) na gajde. Nemam ja kompresor, a gajde su od jagnjeće kože, napravljene su u Makedoniji – priča nam starina od 68 leta, kaže da mu je i otac bio gajdaš i hvali nam se kako svira od svoje osme godine.
I kakva bi ovo bila kobasicijada kad ne bi u njoj postojale i nadmetanja u brzom jedenju kobasica i takmičenje za „naj čoveka“.
„Narode čujete i počujte, daje se na znanje“, ko može za jedan minut da pojede najviše kobasica?
Pravila su jasna - jede se jednom rukom, pobednik mora da otvori usta kad završi s jelom, a u usnoj duplji ne sme da bude ostataka hrane. Ovogodišnji pobednik je Milorad Roganović, mladić rodom iz Drvara u Bosni. I pobedniku i takmičarima slede nagrade. Šta bi drugo do kobasice...
Taman kad su se malo odmorili od brzog jedenja kobasica sledi sledeća disciplina. Izbor naj čoveka i ovde vaga ne laže. Uz poneko šaljivo dobacivanje „vidite da još neko ne stoji na vagi“, pobednik je, jasno, ko drugi do Nikola Dubajić iz Vajske. Višegodišnjem šampionu, s tačno 211 kilograma još niko nije izašao na crtu.
- Kod lekara idem ko u stanicu milicije, po pozivu. Pa šta ću doktoru - ništa me ne boli, koji holesterol i visok pritisak. Slanina leči sve, jedem i meso, ali najviše slaninu - kolače i slatko slabo, Dunav kolača da mi daš. Sam koljem, godišnje po osam ili devet svinja se pojede u mojoj kući – priča nam Nikola, koji je u posednjih desetak godina redovni posetitelj kobasicijade.
Na Nikoli je sve okruglo i oblo, ovaj rodom Ličanin ceo vek živi u Vojvodini, kaže da je i rođen kao krupno dete, na rođenju je bio težak celih šest kilograma. Bravar je po zanimanju, a kaže da pored dobre hrane, voli i druženje i zato je pre svega u Turiji.
- Volim ovakva posela, inače mi nije do kobasica. Bavim se i sportom vučem konopac. Jedna ekipa konopaša u mom kraju, ljudi prosečne starosti od 32 godine, imali su po 140, 150 kila. Vojvodina ti je ovo – hvali nam se Nikola.
I tako reč po reč, zalogaj po zalogaj uz korzo po Turiji, prođe dan. Mirisi roštilja i gulaša mame na još po jedan zalogaj. Kiša nikom ne smeta... Iz naftnog polja još nije izbila nafta, ali šta će ona Turiji dok ima kobasica. Pa tako do sledeće godine, Turija još čeka na Ginisa.
Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović, Igor Barandovski