Hrkanje je medicinski fenomen koji uznemirava i one kojima svojim testerisanjem partneri kradu san ali i same "hrkače" za koje hrkanje može da predstavlja ozbiljan problem
"Hrkanje je medicinski fenomen zabeležen još u Antici. Prvi zapis o hrkanju potiče iz vremena Aleksandra Makedonskog. Zvučni fenomen nastaje zbog drhtanja mekog tkiva u usnoj šupljini. Poznato je da gojazni ljudi više hrču, da procentualno više hrču muškarci nego žene. Alkohol koji se konzumira pred spavanje takođe može da uzrokuje hrkanje. Hrkanje slabi kvalitet sna i onemogućava potreban noćni odmor. Posledice mogu, pored dnevne pospanosti i nedovoljne koncetracije za rad, da budu i povišen krvni pritisak ili čak, u najgorim slučajevima, srčani i moždani udar" - navodi Biljana Marković-Nikolić, specijalista interne medicine.
"Gornji disajni putevi liče na vijugavu cev u kojoj ima nekoliko užih mesta - kroz ta uža mesta vazduh prolazi brže i uz veći pritisak. Najuže mesto te ’cevi’ je između zadnjeg dela mekog nepca i njegove resice (u prednjem delu) i poslednjeg dela sredine ždrela (u zadnjem delu). Kada je čovek budan mišići su napeti, tako da je cev najotvorenija za vazduh - u snu popušta napetost mišića i cev gornjih disajnih puteva pretvara se u usku pukotinu. Uzanost tog dela tokom sna (taj deo može i prirodno biti uži kod nekih osoba) dovodi do toga da se, prilikom disanja u snu, ubrzava strujanje vazduha, a to uzrokuje titranje mekog nepca i njegove resice. To je hrkanje" - objašnjava dr Marković-Nikolić. Ona ističe i da su gojazni ljudi posebno ugroženi, jer zbog masnog jastuka u mekom nepcu mnogo lakše dolazi do zatvaranja disajne cevi i hrkanja (i prestanka disanja) kao i da alkohol smanjuje napetost mišića mekog nepca i jezika, sa istim posledicama.
Zastoj u disanju do kog dolazi kod hrkanja lišava telo kiseonika i usporava disanje. Neki ljudi ostaju i deset ili više sekundi bez daha, nekad i nekoliko puta u toku jednog sata. Mozak u tom slučaju, "izvlači" čoveka iz dubokog sna ,da bi mu omogućio da ponovo diše normalno. Zbog toga ljudi koji hrču nemaju dovoljno kvalitetnog sna.
Biljana Marković-Nikolić objašnjava još i da manjak kiseonika do kog dolazi usled hrkanja podstiče srce da pojačano radi i zbog toga se podiže krvni pritisak. "Posle niza godina to može da ima kobne posledice - srčani i moždani udar. Zbog učestalog manjka kiseonika u ćelijama u toku sna, čovek koji hrče budi se ujutru pospan i umoran."
Najnovija istraživanja su pokazala i da ljudi koji hrču imaju mnogo više šansi da obole od depresije. Nije još pouzdano utvrđeno kako su povezani poremećaj spavanja i poremećaj raspoloženja ali je u jednoj nedavnoj studiji (u kojoj su ljudi koji pate od hrkanja praćeni u periodu od četiri godine i poređeni sa ljudima koji normalno spavaju) utvrđeno da su ljudi koji hrču skloniji depresiji i da, što je problem hrkanja veći, to su i depresije koje su se pojavile izraženije.
Zanimljivo je da hrkači sebe ne čuju, premda buka koju proizvodi hrkanje može biti i do 85 decibela (a to je prosečna buka jedne prometne ulice u gradu, u sred radnog dana). Stariji ljudi više hrču - u dobi od 60 godina hrče između 40 i 50 odsto muškaraca i žena (čitavo telo se opušta a gubitak potkožnog tkiva uzrokuje opuštenost lica).
Problem hrkanja moguće je rešiti hirurškim putem (odstranjuje se resica ili deo mekog nepca), a na tržištu su se pojavili biljni preparati koji mogu da ublaže problem. Kod gojaznih ljudi važno je da oslabe, a preporučuju se umerena ishrana, i izbegavanje konzumiranja alkohola u večernjim satima. Važno je spavati na jastuku koji nije previsok i ne dozvoljava da glava padne i baviti se sportom koji jača mišiće vrata.
Jelena Jovanović