Pikaso je umro 8. aprila 1973. godine, na zabavi koju je priredio u svojoj vili u okolini Kana – „Pijte, pijte za moje zdravlje!“, pozivao je goste. A potom se sručio mrtav.
Tako je bar kružila prča nakon smrti ovog umetnika u 91. godini. Čija se četrdesetogodišnjica obeležava na Azurnoj obali koju je toliko voleo, tokom proleća, leta i jeseni. Ali, to nije sve. Godišnjice i jubileji iskrsavaju na sve strane.
Kao što verovatno svi znaju, Azurna obala je bila omiljeno parče planete za mnoge velike umetnike 20. veka koje su privlačili svetlost, toplota, mediteranska kultura i relativno opušteno poimanje morala. Pikaso je bio sveprisutan – mnoga mesta francuske rivijere čuvaju uspomenu na njegovo duže ili kraće prisustvo. Žan Kokto takođe. On je umro pre 50 godina, 11. oktobra, dan nakon svoje prijateljice Edit Pjaf.
O njemu će se ove godine mnogo pričati. Baš kao i o Matisu koji je s povremenim prekidima živeo u Nici od 1917. do 1954. a koja mu je pre tačno 50 godina posvetila jedan muzej. Deset godina kasnije došao je red na Šagala. On je nadgledao izgradnju muzeja koji će izlagati njegova dela Biblijske poruke, a koji je otvoren pre 40 godina.
Dakle, da sumiramo: 40-50-50-40 ... 40 godina od Pikasove smrti, 50 od Koktoove, 40 godina Matisovog muzeja i 50 Šagalovog.
Sva četvorica umetnika su se poznavala i međusobno uvažavala. „Kakav je genije taj Pikaso“, govorio je Šagal. „Kakva šteta što ne slika!“.
Poklonici Pikasa će se našetati, ukoliko žele da vide baš sve. Dve glavna izložbe organizuju se u Monaku, u forumu Grimaldi. Prva pokriva njegov boravak na Azurnoj obali u periodu od 1920-46, a druga prikazuje dela iz kolekcije porodice Nahmad, velikih dilera umetnosti, koja su, inače, pohranjena u nekom švajcarskom skladištu. Izložbe traju od polovine jula do polovine septembra.
Antib, muzej Pikaso
Gradić Valoris, poznat po svojoj keramici i u kome je i Pikaso jedno vreme boravio radeći svoju čuvenu keramiku, 20. jula organizuje festival njemu u čast, koji će biti više španska fiesta nego izložba. Ako ste već tamo posetite srednjevekovnu kapelicu u kojoj je Pikaso oslikao svoj monumentalni ciklus „Rat i Mir“.
Pikaso je jedno vreme proveo i u Antibu gde je u jednom od nekadašnjih zamkova Grimaldijevih, sada muzeju Pikaso, ostavio dela kao što su „Odisej i sirene“ i „Radost življenja“ i druga posleratna ostvarenja.
I konačno, oni koji žele da vide sve od njega moraće da produže do Obanja, nedaleko od Marseja, gde će od kraja aprila do polovine oktobra, u kapeli Crnih pokajnika, stajati izložba njegovih slika, litografija i keramike koji za temu imaju srednjevekovlje.
Prelazimo na Koktoa.
Pisac, pesnik, scenarista, glumac, slikar, kostimograf, filmadžija, dekorater .... Voleo je da boravi u Mentonu koji mu je 2011. odao počast otvorivši njegov muzej neobične arhitekture, čije krivudave, talasaste linije podsećaju na njegove crteže. Tokom leta u njemu će biti postavljena izložba koja se bavi Koktoovim pozorišnim i filmskim ostvarenjima u njegovoj jedinstvenoj „nerealni realizam“ estetici. S istom ulaznicom možete posetiti i obližnji stari Koktov muzej u kuli odbrambenih zidina iz 17. veka na obali mora, gde su izloženi njegova keramika, mozaici i crteži lokalnih parova ljubavnika.
Neizostavna je dvorana za venčanja u gradskoj većnici koju je Kokto oslikao 1957. godine po želji tadašnjeg gradonačelnika Mentona scenama koje su mešavina mitologije i folklora.
U Vilfranšu, u samoj luci, nalazi se mala ribarska kapela posvećena sv. Petru koju je Kokto oslikao 1956. godine ostavljajući u apsidi portret svog ljubavnika, glumca Žana Marea. Za vreme boravka u Vilfranšu odsedao je u hotelu „Welcome“ u sobi 22, koja još uvek čuva uspomenu na njega.
Menton, novi Koktoov muzej
Ali, da bi se videle Koktoove dekoracije na vrhuncu delirijuma mora se otići do obližnjeg poluostrva San Žan kap Fera, do vile Santo Sospir u kojoj je Kokto redovno boravio u periodu od 1950. do 1963. Iz dosade je oslikao, ili kako je sam govorio, „istetovirao“, zidove ove vile. „Znam da je poezija neophodna, ali ne znam zbog čega“, govorio je Kokto, a možda će vam očaravajuća trpezarija ove vile pružiti odgovor na ovo pitanje.
Od svih umetnika koji su živeli ili povremeno boravili u Nici, Anri Matis je najviše doprineo umetničkoj slavi grada. Vođa fovističkog pokreta koji je kao niko pre njega učinio da boje „tako glasno pevaju“, koji se oblačio kao bankar, neprestano radio, bio strastveni veslač i koga je Pikaso smatrao svojim najvećim rivalem, u Nici je proveo više od poslednjih trideset godina života. Nica mu ove godine odaje počast, eksploatišući istovremeno njegovu umetničku slavu u turističke svrhe, organizovanjem „Matisovog leta“ koje počinje 20. juna. Planirano je osam izložbi na raznim lokacijama u gradu koje će Matisa, njegovu ličnost, delo i nasleđe, predstaviti publici. Glavno mesto izlaganja biće njegov muzej na brdu Simije iznad Nice, inače u vili u kojoj je živeo, a koji ove godine obeležava 50 godina postojanja. Kad završite s Nicom valja uhvatiti autobus do Vansa i posetiti kapelu Brojanica (La Chapelle du Rosaire) koju je, u znak zahvalnosti dominikanskim sestrama za negu koju su mu pružile tokom bolesti, u potpunosti dekorisao Matis – slike, nameštaj, liturgijski predmeti, bojeno staklo – sve je uradio umetnik koji je u to vreme već prevalio osamdesetu godinu života.
I, konačno, Šagal. Pikaso je o njemu imao bolje mišljenje nego on o Pikasu – „Pojma nemam odakle dobija nadahnuće za te slike. Ko da ima anđela u glavi“. Da bi se razumeo ovaj Pikasov komentar neophodno je posetiti „Narodni muzej Mark Šagalove biblijske poruke“ kako glasi pun i zvaničan naziv muzeja u Nici koji čuva njegova dela s biblijskom tematikom i ove godine slavi četrdesetogodišnjicu rada. Pored stalne postavke koju čine 17 dela s biblijskom tematikom i još 5 koje ilustruju „Pesmu nad pesmama“, ovog leta organizovaće se i dve izložbe – „Od jednog do drugog rata“, koja je otvorena 22. februara i trajaće do 20. maja a zatim, od 15. juna do 7. oktobra, „Ipred ogledala“, koja izlaže selekciju Šagalovih portreta i autoportreta.
Ako skoknete do Vansa da vidite Matisovu kapelu, zaustavite se i u San Pol d Vansu, provansalskom selu u kome je Šagal sa ženom Vavom proveo poslednjih 20 godina života (umro je u 97. godini i sahranjen je na seoskom groblju, prepoznaćete ga odmah po kamenčićima koji poštovaoci ostavljaju na nadgrobnoj ploči – Šagal je poreklom bio beloruski Jevrejin). Običaj mu je bio da doručkuje u Café de la Place na ulazu u selo ispred koga meštani i danas provode slobodno vreme u boćanju u čemu im se ponekad pridruži i neko od turista na pauzi u bašti kafea. Ručavao bi u legendarnom (danas ozloglašeno skupom) obližnjem restoranu Colombe d’ Or (Zlatna golubica) a u međuvremenu bi radio. U seoskom turističkom birou će od 20. juna do 15. oktobra stajati izložba fotografija koje dokumentuju Šagalov život a odatle možete krenuti u 90-minutnu turu „Šagalovim stopama“ sa profesionalnim vodičem.
Dakle, sumirajmo ponovo, od Mantona do Vansa, barem sledeće treba ubeležiti:
Pikaso: muzej u Antibu, forum Grimaldi u Monaku (tačnije Monte Karlu).
Kokto: muzej u Mentonu, dvorana za venčanja u gradskoj većnici Mentona, ribarska kapela sv. Petra u Vuilfranšu i vila Santo Sospir na San Žan kap Fera.
Matis: muzej u Nici (i ostale njegove izložbe u gradu) i kapela Brojanica u Vansu
Šagal: muzej u Nici i selo San Pol d Vens.
Ko voli modernu umetnost a posebno ovu četvoricu velikana iste, ali i kome odmor nisu samo sunce i plaže već i bogata kulturna ponuda, onda je Nica ovog leta mesto na kom treba biti. Iz nje se lako i prilično pristupačno (karte za lokalne autobuse za pravce do Vansa, Antiba i Mentona i sve stanice usput, košta samo jedan evro) onda je Nica odličan izbor za ovo leto.