Od gladi, straha i hladnoće mališan je vrlo brzo počeo da doziva nekoga u pomoć. Dobre komšije pokušale su sve čega su se setile, ali nisu smeli da se penju tako visoko. Komšinica Angela zvala je vatrogasce i policiju, ali dobila je već očekivani odgovor da spasavanje životinje nije u njihovoj nadležnosti. Onda se setila Alpinističkog odseka Beograda gde je dobila kontakt penjača Jovana Jojoa Sakovića, pripadnika Gorske službe spasavanja.
Iako je uživao u vikendu sa svojom devojkom, Jovan je nakon poziva odmah krenuo u akciju spasavanja života.
"Došao sam tamo i odmah sam ga čuo kako uplašeno mjauče. Uzeo sam opremu i počeo da se penjem. Bilo je jako visoko. Uspeo sam da se popnem do dvanastog metra, ali grane su postale jako tanke i trule, pa sam morao da zastanem. Stajao je na dva metra od mene jako uplašen i nepoverljiv. Izvadio sam malo hrane koju sam poneo sa sobom, ali nije se usuđivao da krene za njom," priča spasilac Jojo.
Ova metoda nije davala efekta, pa je komšiji palo na pamet da donese plastičnu lajsnu. Jovan je uzeo lajsnu, na njen vrh stavio hranu i pružio je mališanu.
"Bio je gladan, ali izgleda ne dovoljno. Gledao me je jako uplašeno i nije smeo da se pomeri sa mesta. Nisam znao šta sledeće da uradim jer nikako nisam mogao dalje, a nije bilo šanse da siđem bez njega," prića Jovan.
Kada su već svi izgubili nadu, odjednom se miris pohovanog mesa počeo širiti po vazduhu. Među okupljenima se pojavila još jedna dobra komšinica sa sveže ispohovanom šniclom i idejom da ponude mačetu ovaj ukusni obrok.
"Već je padao mrak, vetar je duvao, mačak sve jače mnjaukao, a ja nisam znao šta da uradim, kada se odjednom malo umirio. Pogledao sam u njega i video da gleda prema devojci sa mesom. Tada je sve došlo na svoje. Zakačio sam meso za lajsnu i pružio mu je. Kada bi on pokušao da zagrize pomerio bi lajsnu i tako sam uspeo korak po korak da ga približim sebi. Čim mi se ukazala prilika zgrabio sam ga i stavio na grudi. Skinuo sam duks i umotao ga u njega da bi ga bezbedno spustio. Brzo se smirio i skroz priljubio uz mene," objanjava Jovan.
Dole su ih sačekale ovacije i aplauz okupljenih komšija, a među njima našlo se još nekoliko mačorčićevih drugara i verovatno rođaka, koji su se takođe zabrinuli za njega. Celo društvo počastilo se pohovanim mesom, mlekom i ribom, a nakon tog rešili su da odu svojoj kući. Mačor se nije pomerao. Gledao je u svog spasioca velikim zahvalnim okicama, mnjauknuo je, a zatim se okrenuo i otišao.
"Nikada mi nije bio problem da pomognem bilo kome. Ne shvatam kako neko može da deli živa bića na ljude i neljude. Marko i ja smo pripadnici Gorske službe spasavanja i normalno nam je da pružimo pomoć svakome ko je traži. Čudi me kako kod nas još ne postoji služba koja bi se odazivala na ovakve pozive," priča Jovan.
Marko i Jovan su do sada spasili puno životinja zahvaljujući velikom srcu i alpinističkim veštinama koje su stekli u okviru službe. Mace na drvetu na Kalemegdanu, iza Vukovog pozorišta, na Vračaru, pas na Karaburmi koji je zaglavio vrata cipelarnikom, mališan koji se zaključao u stanu na četvrtom spratu samo su neke od priča koje su se završile srećno samo zbog ovih mladića.
Izvor: Životinje.rs