- Nezaboravno veče uz Tita, Jovanku i visoke goste toga vremena bilo je u foajeu Narodnog muzeja na predstavi “Poslednja Sokrartova odbrana i smrt”. Ljuba je ingeniozno govorio Sokrata. Taj ambijent, veliki glumac i Platonova reč bili su umetnički doživljaj koji nas je sve vezao da posle predstave satima nismo mogli da se raziđemo - seća se Mira Stupica.
Društvo je nastavilo da se druži do sitnih sati.
- Sedelo se do tri sata ujutro, Tito se nije odvajao od Ljube, uz živ razgovor i počesto kucanje čašama. Nisu pomagali Jovankini signali, ni molbe lekara i policajaca da ih ne služe više pićem. Tito bi samo pokazivao na prazne čaše, Ljubinu i svoju, dok se ovi opet nisu dosetili da “krste” viski vodom. Ljuba se na to naljuti i diže, a Tito viknu: “Gde ćeš, Ljuba?”.
“Idem tamo, druže Tito, gde se pije viski, a ne voda”.
“E moj Ljuba, vidiš ti šta oni meni radi, broje mi čaše, a kod kuće, bogami, i zalogaje. I još mi neki na tom zavide. E pa ništa, kad ne dadu - ne dadu. Idemo onda svi doma”.
I tako se rastadosmo duše pune utisaka.