Usamljenost, prljave tajne, skandal... Dok se pod kožu uvlače slojevi delikatnog psihološkog trilera, dve fenomenalne dame stvaraju filmsku magiju
Nije slučajno da roman Zoi Heler (Zoë Heller) ’’Zabeleške o skandalu’’ još uvek ne silazi s najupadljivijih polica u knjižarama. Upečatljivo napisan, ’’žut’’ taman koliko treba, suptilno zloban, emotivan, duhovit... Potpuno filmičan.
Zajedno sa scenaristom filma ’’Bliskost’’ Patrikom Marberom (Patrick Marber) i glumačkom ekipom snova, reditelj Ričard Ejr (Richard Eyre) upustio se u avanturu ekranizacije bestselera. Talenti svih uključenih u projekat bili su od neprocenjivog značaja. Međutim, u samom startu Patrik Marber je bio na najvećem testu: stvoriti samostalne likove iz narativa jedne osobe, ne robovati romanu, već mu udahnuti filmski život i uz sve to zadržati tananost emocija i višedimenzionalnost likova. Nekome ko iza sebe ima čistu emociju ’’Bliskosti’’, adaptacija ovog romana bila je izazov s kojim može da se nosi. I u tome je uspeo – scenario je dovoljno sličan i dovoljno različit od romana.
Usamljenost kao okidač ostalih emotivnih stanja predstavlja osnovu ovog ostvarenja. Kroz dnevničke zabeleške profesorke istorije Barbare Kovet (Judi Dench), pratimo priču o životu jedne usamljene, ogorčene, cinične engleske usedelice, koja po svaku cenu želi da stvori prijatelja od mlade profesorke likovnog Šibe Hart (Cate Blanchett). Međutim, ni zgodnoj Šibi život sa znatno starijim suprugom Ričardom (Bill Nighy) i dvoje dece, nije onakav kakav je u mladosti zamišljala da će biti. Nezadovoljstvo životnom rutinom, Šibu uvlači u vezu s petnaestogodišnjim učenikom Stivenom (Andrew Simpson). Ali, kada se tajna otkrije, Šibina nepromišljena strast prerasta u borbu sa opsesivnom Barbarom željnom pažnje, prijateljstva... i to ženskog...
Uzbudljivo, čak i za one koji su pročitali knjigu. Ejr i Marber uspeli su da zadrže otrovnost Barbarinih dnevničkih zabeleški, pomešaju ih sa Šibinom strastvenošću i Stivenovom hipnotičkom zavodljivošću. Perfektni dijalozi i emocija koja izbija sa ekrana vešto skrivaju predvidljivost radnje i neuverljivost flešbeka. Efekat intenzivnosti zaokružuje trajanje od 92 minuta, koje je sada prava dragocenost.
Da Helen Miren (Helen Mirren) nije tako holivudski perfektno ’’skinula’’ Kraljicu Elizabetu II, Džudi Denč, svojim portretom ženskog Hanibala Lektora nezakrvavljenih ruku, s pravom bi mogla da ponese Oskara kući. Zastrašujuće je uverljiva. Ostarela, bez šminke, izbledele ofarbane kose, u bezličnim džemperima i mantilima. S otrovnim jezikom, cinizmom usamljene usedelice i opsesivnošću – plaši i izaziva sažaljenje.
Šiba – opuštena profesorka koja citira The Streets, greši i bori se - zavoli se odmah. Kejt Blančet je potpuno ’’provalila’’ ovaj lik. Iako svesni koliko je veza sa Stivenom višestruka moralna greška, ’’bezobrazniji’’ deo publike će pomisliti: Ona je stvarno cool, čak i kada pravi glupost radi to s najboljim frajerom u školi! Jer, Endru Simpson to stvarno jeste. Samouvereni klinac. Još nekoliko godina i postaće opasan dasa.
I pored odličnih epizoda buduće zvezde Endrjua Simpsona i savršeno dozirane glume Bila Naija, ovo je ipak film dveju dama – Džudi i Kejt, koje stvaraju skoro perfektnu filmsku sinergiju. Iako kraj deluje zbrzan, režiji i montaži se malo toga može zameriti. Inteligento, sa stilom, bez kompromisa – kao i Marberov scenario.
Film sa dve bravurozne glumice, tenzijom bez kapi krvi, usamljenošću koja plaši, grehom koji hipnotiše i skandalom prejakim za sve domaće tabloide!
Katarina Milovanović