Ne znam šta mi je bilo tog dana. Udovac sam, četiri godine živim sam i valjda sam se uželeo razgovora. Nije to opravdanje za ono što sam uradio.
U povratku s groblja, u autobusu koji vozi od lešća do Trga Republike, bio sam svedok neprijatne situacije. Nisam skidao pogled sa dve cigančice u autobusu. Nisu imale više od 15 godina. Zaslepljen predrasudama o Romima kao kradljivcima i neradnicima, samo sam čekao da “učine” nešto neprikladno.
Sedeo sam i posmatrao ih. Nisu mi dale povoda ni za kakvu reakciju do momenta kad ih je jedna gospođa glasno upozorila da se odmaknu od njene tašne. Umesto da ih uzmem u zaštitu, napao sam ih. Ustao sam sa sedišta i jednu cigančicu uhvatio za ruku. U opštem metežu, vođen predrasudom i glupošću, namerno sam nagazio to jadno dete koje ništa nije zgrešilo. Devojčice su izašle na sledećoj stanici, dok sam ja sa ženom koja ih je, ispostaviće se, nepravedno optužila, nastavio da iznosim rasističke stavove. Mogu samo reći da mi je žao što sam se uošte petljao u ceo autobuski slučaj.
Tek uveče, kad mi se glava malo ohladila, shvatio sam koliko sam pogrešio. Stidim se svog postupka. Ceo život sam se trudio da živim pošteno, da ne budem sudija nikome. Međutim, pod stare dane sam postao džangrizav, prekritičan i zajedljiv. Umesto da iskustvom pomognem devojčicama u toj situaciji, dozvolio sam da me savladaju najniži porivi.