Kao i prošle godine konferenciji će prethoditi akcija "Nedelja knjige",od 29. avgusta do 2. septembra u sklopu koje će svi putnici u gradskom prevozu u Novom Sada koje naši volonteri zateknu da čitaju knjigu dobiti knjigu na poklon. Poklon knjige obezbedili su izdavači, partneri konferencije.
Po prvi put u sklopu konferencije održaće se Walk & Talk: Razgovor sa omiljenim piscem tokom šetnje Novim Sadom! Učesnici konferencije imaće prilike da se druže sa svojim omiljenim piscima tokom "Walk & Talk" aktivacije. Šetnja Novim Sadom uz kafu i kolače u "Teatru". Pišite sa kim želite da se družite na WalkTalk@color.rs i saznajte termin šetnje. Broj učesnika po grupi je ograničen na 8.
Na panelu "Prava i prevodi: Kako urediti tržišta Balkana" učestvovaće i Zdenka Valent-Belić, prevodilac, urednik časopisa za književnost i umetnost Novi život, profesor slovačkog jezika i književnosti i stalni sudski prevodilac za slovački jezik. Sa Zdenkom smo razgovarali pred početak konferencije:
Sa kojim problemima se danas susreću prevodioci književnih dela?
- Kao najveći problem navela bih onaj vrednosni, odnosno nedovoljnu afirmaciju prevodilačke profesije.
Najveći problem prevodilačke profesije jeste njihova nevidljivost, odnosno neadekvatni status koji njihova profesija zauzima u društvu. Prevodioca će najčešće tretirati kao određenu vrstu tehničkog lica, te će na taj način često biti zapostavljen kao manje značajan u umetničkom stvaralačkom procesu. Kada je reč o književnim prevodima, ima i onih koji prevodilaštvu osporavaju umetničke vrednosti. Prevodilac će često biti u situaciji da mu se ime ne navede u objavljenom delu, ili ako je reč o prevodiocu drame, neće biti naveden na plakatu. Na premijeri nekog komada pred zavesom će se pokloniti cela ekipa stvaraoca, dramaturg, kostimograf, režiser, pa čak i inspicijent, ali nikada tu neće biti mesta za prevodioca komada. A de facto bez njega ni te premijere ne bi bilo. Kada govorim o značaju prevodilačkog rada za razvoj jedne kulture – često navodim slušaoce da pokušaju da zamisle kako bi izgledala kultura njihovog naroda da nikada ništa nije bilo prevedeno – počevši od Biblije pa nadalje. Znači, ni dela koja su nastala pod uticajem prevedene književnosti. Zamislite da nikada niste čitali jevanđelja, Stari zavet, ili recimo noviju književnost – da nikad niste čuli za Malog princa, Pipi dugu čarapu, za Šekspira, Getea, Tolstoja, Dostojevskog, Džojsa, Franca Kafku, Cvetajevu ili Jesenjina... Poprilično tužno i svedeno, zar ne?I ta su dela prevođena zahvaljujući entuzijazmu prevodioca, ali verujem da skoro niko od nas ni sad ne bi mogao da napamet kaže ko su prevodioci tih velikana. Ne poznajemo ni njihova imena a kamoli njihov rad. Drugi aspekt je naravno finansijski. Prevodilački rad nikada nije dovoljno plaćen. Izdavači danas od samih prevodilaca očekuju da sami reše pitanje finansiranja knjige. Dakle: sami pronađete naslov – što je urednički posao (čast izuzecima), sami ga prevedete i taj proces traje više meseci ili godina, pošto je u pitanju kompleksni postupak (barem kada se radi o prevođenjju beletristike), pronađete fond, odnosno konkurs preko kog će se vaš prevod finansirati – što je pak posao menadžera. Sav posao od početka do objavljivanja dela a imena vam se verovatno niko neće sećati. To je naša stvarnost.
Da li je neuređenost polja autorskih prava uticala na vaš dosadašnji rad?
- Ovaj odgovor bi se sigurno veoma razlikovao u zavisnosti od toga sa kog jezika prevodilac prevodi. Konkretno u mom slučaju odgovor je ne previše. Zbogtoga što moje prevode uglavnom finansira ili komisija SLOLIA, koja pripada LIC centru iz Bratislave osnovana uz Ministarstvo kulture Republike Slovačke ili iz Fonda Europske unije a preko programa Kreativna Evropa. Zahvaljujući tome što su propozicije ovih konkursa veoma jasne – odnosno novac koji daju za prevod i autorski honorar, ponekad za druge namene, ali to je navedeno, prosto je nemoguće da mi honorar ne bude isplaćen ili da ne budu plaćena autorska prava. Pitanje autorskih prava bi značilo i pirateriju, odnosno neovlašćeno korišćenje idoštampavanje ili preštampavanje mojih prevoda, ali ni to se nije desilo, kako srećna okolnost u nesrećnomkontekstu a to je što dela slovačkih i čeških autora koja prevodim nisu komercijalne prirode, te oni koje ineteresuje samo komercijalni aspekat dela, nemaju potrebu da posežu za tim. Ukoliko se neka knjiga finansira iz domaćih izvora, veliko je pitanje dali ćete ikada dobiti honorar i koliki će on biti. Ono gde jako osećam posledice neuređenosti polja autorskih prava jeste u okviru uređivanja knji6evnih časopisa. Urednica sam časopisa za književnost i kulturu „Novy život“. To je mesečnik koji izlazi na slovačkom jeziku sa kategorijom naučnog časopisa M53. Takođe sam u član redakcije drugih književnih časopisa. Konkretno uređivanje ovog časopisa je usko povezano sa mojim prevodilačkim radom jer se trudim da se na njegovim stranicama prepliću ove dve kulture i ova dve književnosti. Radim to pre svega kroz serijal razovora između srpskih i slovačkih pisaca i prevođenjem srpskih autora na slovački. S obzirom da je to časopis koji se čita i u Slovačkoj (u drugim zemljama, ali samo sporadično) efekat predstavljanja ovih autora u njemu je višestruki.
Koliko je književnost danas značajna u povezivanju dve kulture, srpske i slovačke?
- Veoma je važna. Iako su deklarativno o ovom narodima govori kao o bratskim i uvek se ističe njihova povezanost, ako samo malo bolje pogledate stvarno stanje, vidite da prožimanja ova dva književna konteksta i kultura skoro da ni nema. Kada sam se pre petnaest godina zaposlila u gradskoj biblioteci, što je bilo neposredno po završetku studija slovačke književnosti, prirodno je da me je prvo zanimalo gde se nalazi polica sa delima slovačkih autora i usledio je šok - nije je bilo. Pre svega mi je bilo šokantno da je još uvek stajao natpis Čehoslovačka književnost, iako su se te dve zemlje razdvojile pre više od 25 godina a zatim što slovačkih autora i na tom nekom zajedničkom prostoru nije bilo, jer objektivno slovački pisci jako dugo vremena nisu prevođeni – za mene u tom trenutku neshvatljivo. Danas postoji polica, osim mene intenzivno prevodi još jedan a sporadično još nekoliko prevodioca. Imam prevedenih preko dvadeset naslova reprezentativnih predstavnika slovačke književnost a profesor Mihal Harpanj istina nešto manje, ali u pitanju su visoko kvalitetni prevodi. Tek sad bih se usudila da govorim o mogućem budućem uticaju. U Slovačkoj je postojao odličan izdavač Kaligram koji je objavljivao savremene srpske pisce. Kod njih je izašao npr. Pištalov Tesla, Velikić, ali je na žalost krajem prošle godine ugašen. Književnost je i danas važna – naravno za one koji čitaju.
Ove godine ste dobili nagradu Prevod godine. Koliko su nagrade značajne van okvira književnosti?
- Značajne su pre svega zato što prevodioca učine vidljivim, knjigu učine vidljivom za javnost - osvetle je na tren, ali to je za život tog dela presudan trenutak. Nagrade su samo jedan od načina kako knjigu približiti čitaocu. Osim ovog marketinškog aspekta i podsticajnog efekta na samog prevodioca, čiji je pogon kako sam rekla i ranije manje –više samo entuzijazam, nagrade su putokazi i refleksija vrednosti koje u književnim krugovima važe, kao neki lakmus papir društva i kulture. Ono što se nagrađuje je ono što želi da se naglasi kao vrednost.
Koja biste slovačka književna dela, prevedena na srpski u poslednjih godinu dana preporučili čitaocima?
- Sa slovačkog jezika na srpski prevodi toliko malo prevodioca, dvojica ili eventualno ako se nakad pojavi još neko ime, kojima to uzgred nije osnovna profesija, nego prevode uz druge poslove, tako da godišnje izađe vrlo malo prevoda. Ako bih želela svoju preporuku da ograničim na ovuu godinu, morala bih da ih pobrojim sve. U 2016. godini je u Sezam booku u mom prevodu izašao odličan triler „Dunav u Americi“, čija se radnja dešava na brodu na Dunavu koji između ostalog prolazi i kroz Srbiju – interesantno je videti sa aspekta imagologije – kako nas strani autori vide. Prošle godine je u istoj izdavačkoj kući izašao roman Pavola Rankova „Dogodilo se prvog septembra (ili nekog drugog dana) : [istorijski roman iz perioda od 1938. do 1968.]“ – gde je interesantno pratiti paralelu između sredine gde se radnja dešava – južna Slovačka i Vojvodina. „Japanski divan“ autora Dušana Šimku u mom prevodu je izašao u novosadskom Prometeju. Mihal Harpanj je u Arhipelagu objavio sjajnog slovačkog autora Pavla Vilikovskog i knjigu pod nazivom „Čarobni papagaj“, u Arhipelagu je još izašla Kuželova „Lampa“ od istog prevodioca a u IK Agora„Moje rodno groblje“ Dušana Mitane. Naravno kao najčitljivije i najpitkije preporučila bih im „Dunav u Americi“ Mihala Hvoreckog i „Dogodilo se prvog septembra“ Pavola Rankova.
Kompletan program konferencije i način prijave za učešće pogledajte na linku www.color.rs/booktalk2016/