Dragi moj Gospodine Đorđeviću...
Što smo stariji, i što te više pratim, sve više osećam potrebu da te oslovim upravo tako? Gospodine Đorđeviću...
I, možda je najbolje da ti čestitam pre nego što dežurni kritičari preformulišu svoje zlobne opaske u hvalospeve, i pre nego što dundlovi oslobođeni od fizičkog krenu da vas svojataju i povlače po kojekakvim salonima i prijemima?
Tako to ide...Sretni veruju u bajke. Još sretniji učestvuju u njima...
Ameri će danas možda dati koji poen više od nas, ali obojica odavno znamo da se ponekad pobede ni izbliza ne čitaju sa semafora?
Dečaci koje si okupio trčali su ispod duge one tvoje "trojke" iz Istanbula, poželevši da im se snovi ostvare, ali iz noći u noć uveravamo se u to da su očito rešili da za svaki slučaj i sami malo porade na ostvarenju svojih snova? Molim te da im, ako dospeš, pred finale samo preneseš da su ovde neki, koji su probdeli mnoga finala, veoma, veoma, ponosni na njih. Što je u zemlji u kojoj ponos godinama atrofira, daleko iznad svih legura, himni ili zastava...
To je četvrta stepenica pobedničkog postolja... Pošalji ih, kao što si verovatno i planirao, da odigraju taj meč kao basket sa ortacima između zgrada... To je, ipak, samo igra