Kao i prošle godine konferenciji će prethoditi akcija "Nedelja knjige",od 29. avgusta do 2. septembra u sklopu koje će svi putnici u gradskom prevozu u Novom Sada koje naši volonteri zateknu da čitaju knjigu dobiti knjigu na poklon. Poklon knjige obezbedili su izdavači, partneri konferencije.
Po prvi put u sklopu konferencije održaće se Walk & Talk: Razgovor sa omiljenim piscem tokom šetnje Novim Sadom! Učesnici konferencije imaće prilike da se druže sa svojim omiljenim piscima tokom "Walk & Talk" aktivacije. Šetnja Novim Sadom uz kafu i kolače u "Teatru". Pišite sa kim želite da se družite na WalkTalk@color.rs i saznajte termin šetnje. Broj učesnika po grupi je ograničen na 8.
Na panelu "Umetnik i njegov spomenik: Kako čuvamo uspomenu na dela velikana naše kulture" učestvovaće i Jasmina Mihajlović, pisac i književni kritičar, priređivač izabranih i sabranih dela Milorada Pavića, njegov je biograf i bibliograf. Od Pavićeve smrti testamentarni je naslednik njegovih autorskih prava i staratelj „Legata Milorada Pavića“.
Rekli ste pre nekoliko godina da se osećate kao neko ko poluilegalno predstavlja našeg najprevođenijeg pisca Milorada Pavića, jer vas je država do te mere blokirala. Da li se situacija promenila?
- Ne može se promeniti brzo situacija u jednoj naciji koja neguje (ne)kulturu zaborava. Ali, malo je bolje. Pre svega, štampana su Izabrana dela Milorada Pavića u 10 knjiga, na srpskom (Vulkan, 2015), tako da je pisac dostupan na maternjem jeziku, a ne samo na svim drugim jezicima, sem rodnog. Rusi su prošle godine postavili spomen-bistu na Legat Milorada Pavića, tako da sada brojnim posetiocima iz zemlje i sveta ne moram da objašnjavam kako da zvone na interfon i moj sin ne mora da nosi majicu na kojoj piše Legat Milorada Pavića, kada grupama posetioca za Dane evropske baštine otvaram muzej-stan gde živim kao državni podstanar. Mislim da se srpski establišment još uvek stidi i zavidi što je Milorad Pavić deo svetske kulturne baštine. Zato su se trudili i trudiće se da Milorad Pavić ne bude oficijelni deo srpske kulturne baštine.
Šta je problem u našem odnosu prema velikanima? Čitamo da se "Hazarski rečnik" izdaje u Kini, ponovo štampa u Francuskoj...
- Provincijalizam, strah, razorenost kulturnih institucija, ideološka šizofrenija, nepostojanje sistema i kontinuiteta u negovanju kulturnog nasleđa. A pre svega politikanstvo brojnih generacija srpskih političara, koji nikada nisu videli kulturu i umetnost kao ozbiljan svetski kapital i investiciju jedne nacije. Malo je velikih u svim nacijama! Mi smo sve svoje „velike“, ma u kojoj oblasti, srozavali na nivo običnih i malih. Da ne bi štrčali. Moglo bi se možda reći da je mobing nad uspešnima istorijska tekovina srpske nacije. Publikovala sam 102 naslova Pavićevih knjiga posle njegove smrti. Na gotovo svim jezicima i svim kontinentima. Uradila sam to o svom ruhu i kruhu, uprkos sopstvenoj državi. Ponosna sam i mrtva umorna.
Da li ste u borbi "za Pavića" sami?
- Gotovo da sam sama. Na prste jedne ruke, poimence, mogu da nabrojim one koji su mi pomogli. Neki od njih nikada nisu upoznali Pavića. Oni su imali svest o značaju kulturnog nasleđa. To je sve. A inostranstvo mi je mnogo, mnogo pomoglo. Ne zato što su oni to baš hteli, nego zato što je to normalno u njihovom sistemu vrednosti. Ali, već vaše pitanje sadrži suštinu srpske patologije. Pominjete reč – borba. Da, borila sam se. Ne bi li Srbija priznala da ima u svojoj kulturi priznatu svetski vrednost! Kakav apsurd!
Spomen-ploča otkrivena je na Legatu prošle godine, ali put do nje je bio veoma dug?!
- Ne volim da se sećam te agonije. Ukratko, još od 2010. godine Rusija i ruski vajar g. Grigorij Potocki, autor Pavićevog spomenika u centru Moskve, u Aliji svetskih velikana (spomenik je podignut za Pavićevog života), pokušavali su šest godina da Beograd primi poklon Ruske Federacije, umanjenu repliku tog spomenika i postavi je na zgradu gde je Legat. Na kraju su morali da stave srpsku „administraciju“ pred svršen čin. Poslali su skulpturu u Skupštinu grada. No i tada je bilo pokušaja diverzije. Nisu znali gde je Legat Milorada Pavića, pa su nekoliko meseci tragali za adresom. Inače, Legat je još od 1992, sa svim potrebnim dokumentima i ugovorima poklon Gradu Beogradu. I ja ga redovno u strogoj pravnoj proceduri otvaram za javnost u saradnji sa Sekretarijatom za kulturu i turizam Skupštine grada.
Na čemu radite danas, da li stižete da pišete? U jednom intervjuu ste spomenuli i ekranizaciju "Hazarskog rečnika", šta se sa tim dogodilo?
- Na moje zaprepašćenje uspela sam da napišem jednu knjigu u ovom i svom „posthumnom“ periodu. Knjigu „Na obali Hazarskog mora“, izdala je Laguna, a prevedena je u Azerbejdžanu i Gruziji. Sada se privodi kraju kineski prevod. Htela ili ne morala sam da žrtvujem sebe zarad Pavića. Tako je moralo biti. Ja sam zapravo poluilegalno istrureno neoficijalno odeljenje Ministarstva inostranih poslova, koje se žilavo stara o srpskom kulturnom nasleđu i promoviše ga. Ne umem da se ponašam drugačije. Holivudsku ekranizaciju sam na žalost odbila, iako dobro znam šta ta odluka znači. Nisam mogla da dozvolim da Amerika postane vlasnik „Hazarskog rečnika“ i Milorada Pavića. A ugovor je bio ogroman i neumoljiv. Možda sam pogrešila...
Kompletan program konferencije i način prijave za učešće pogledajte na linku www.color.rs/booktalk2016/