Mizoginija je uzrok demografske katastrofe. Demografska slika Srbije govori da smo nacija koja izumire.
U sustret 25. novembru, Međunadnom danu borbe protiv nasilja na ženama preporučujemo vam intenzivnu i važnu predstavu.
Predstava "Crvena: Samoubistvo nacije" u režiji Vojislava Arsića, po tekstu dramaturškinje Milene Bogovac, u izvedbi deset glumaca, među kojima su i Đorđe Živadinović Grgur, Mladen Sovilj, Zoran Pajić i Zoltan Pletl izvodi se 21. novembra u Bitef teatru, od 20.00 časova.
Premijera ove predstave bila je 18. aprila 2015. godine u Beogradu, u koprodukciji Centra E8 i Bitef teatra. Nakon godinu i po dana izvođenja, predstavu "Crvena: Samoubistvo nacije" pogledalo je više od 4000 ljudi u Beogradu, ali i u gradovima širom Srbije. Od predstave su zazirali upravnici, ali je publika uvek razumela i smatrala važnom.
- Pitanje abortusa je primer na kome ispitujemo problem nasilja nad ženama. Predstava polazi od statistike prema kojoj se u Srbiji, svake godine, izvrši 100 do 200 000 namernih prekida trudnoće. Time što muškarci igraju u predstavi koja tematizuje žene i ženska prava, želeo sam da kažem kako pitanje nasilja nad ženama nije problem grupice glasnih žena, već celog čovečanstva - objašnjava reditelj Vojislav Arsić.
Zbog delikatne teme koja se obrađuje, glumci su prošli edukativni i istraživački proces, koji je bitno uticao na razvijanje ove predstave, jer oni nisu samo interpretirali tekst, već su ga živeli. Oni su govorili u svoje ime i stoje iza svojih reči.
Nakon nekog perioda tokom kog se predstava izvodila, Zoran Pajić kaže:
- Odrastao sam u društvu u kom su se žrtve stidele nasilja umesto samih nasilnika. Gde je bilo prihvatljivo da muškarac vrši psihičko i fizičko nasilje, jer na taj način pokazuje svoju muškost, a majke su govorile svojim ćerkama da ćute i trpe, jer ni one nisu znale za bolje. Kao glumcu mi se ukazala prilika da kroz ovu predstavu ukažem na to da ovaj problem u našem društvu i posle mnogo vremena i dalje postoji, da se za više od godinu dana koliko igramo Crvenu, naše majke, ćerke i sestre i dalje zlostavljaju i ubijaju. Naša deca i dalje su svedoci porodičnog nasilja i na taj način uče kako se treba ponašati prema ženama i gde je ženi mesto u ovom društvu. Naša predstava možda neće iz korena promeniti ovaj problem, ali ja ću sa ponosom i dalje na sceni igrati ženu sa svojim kolegama, u nadi da će naša deca živeti u sredini u kojoj nasilje u porodici više neće biti svakodnevnica, gde će roditelji učiti sinove da poštuju žene, a ćerke da ne dozvole nikakav vid nasilja nad njima.