Spoj iskrene emocije, nezlobive šale i komšijske atmosfere, začinjene originalnom muzikom i dobrom kuhinjom izgleda da je dobitna kombinacija kada je u pitanju uspeh. O noćnom životu Beograda u Evropi se već pripovedaju anegdote u kojima je nezaobilazna odredinica i splav "Blek panters", sa istoimenim muzičkim sastavom.
Sve osećajno, ili što bi glavni čovek "Pantersa" Toma Jovanović rekao "kardio" pesme: "Haljinica boje lila", "Ja baraba, a ti vila", "Kakvu ženu imam", bez mnogo pompe, našle su put do slušalaca. Neki misle da i nisu neki muzičari, ali da znaju da stvore posebnu atmosferu, drugi tvrde da su pravi virtuozi, koji se na svojim nastupima pre svega dobro provode. Bilo kako bilo na splavu "Blek panters" na Adi Ciganliji vikendom je teško pronaći slobodan sto, dosta se svira na svadbama, slavljima, rođendanima, ali i sahranama.
- Svašta sviramo, hoćemo ljudima da izađemo u susret. Neposredno pošto sam izašao iz "Farme" mislim da smo pomogli jednom paru, koji je bio pred razvodom, da se pomire, a zanimljivo je da smo im mi svirali i na svadbi. Odmah sutradan smo svirali na sahrani. Pokojnik je imao želju da mu mi na sahrani sviramo "Barabu", "Haljinicu", to radimo za sevap - priča nam Toma i opominje osoblje da pospe so ispred splava.
Gosti moraju da budu dočekani kao najrođeniji, vodi se računa o svakom detalju, o čemu najbolje svedoče i slike na zidu splava na kojima su ovekovečeni trenuci poseta poznatih ličnosti, od stranih državnika do doajena klasične muzike Zubina Mehte.
Bez neprijatnosti
Beogradski šmek na romski način, miris mulja sa reka, s kojima se mešaju isparenja iz kuhinje i duvan koji štipa oči, graktanje vrana na Adi, na jednom mestu najrazličitiji ljudi, od onih za koje nikad ne biste rekli da će izaći na jedan splav, do onih koji su skoro srasli s ambijentom, dali su poseban pečat ovom mestu. Zbog svega toga i muzike koja opušta, čujemo da na ovom splavu nema incidenata.
- Nema mnogo neprijatnosti, ima ih kao i na ulici ili u pozorištu. Možda se nešto neprijatno desi jednom ili dva puta godišnje, ali to je više nego dobar prosek za kafanu gde se pije i toči dosta alkohola. Kad je dobra muzika i štimung ne može da bude neprijatnosti - kaže Toma.
A kad neko odraste u muzičkoj porodici, logično je da mu muzika bude jedno od sigurnih životnih opredeljenja - Toma priča da je odrastao u porodici gde je otac preko dana radio u Gradskom saobraćajnom preduzeću, a uveče svirao. Majka mu je bila pevačica, koja je prekinula muzičku karijeru kad je rodila decu, pokojni Tomin brat Aleksandar, kako čujemo, bio je veoma talentovan muzičar.
- Moja igračka je bila harmonika, prvi honorar sam zaradio u 14. godini, kad sam svirao na jednom ispraćaju u vojsku. U ono vreme sam zaradio toliko para da se s njima za nedelju dana mogla prehraniti porodica, sećam se da sam bio veoma ponosan kad sam u kuću doneo neki dinar.
Prvi čovek koji je dobio otkaz u komunizmu
Toma kaže da se oženio kao mlad u 20. godini, pre toga mu je umro otac, a splet okolnosti naterao ga je da se, pored posla na utovaru i istovaru robe u "Ateksu", lati i harmonike.
- Bio sam po pet godina na bolovanju, a svirao sam tadašnjim direktorima, radilo se nekad i po skoro 20 sati bez prestanka. Kako sam se sve ozbiljnije bavio muzikom, moja bolovanja su bila sve češća, svi su znali šta radim, mislim da sam ja prvi radnik koji je u komunizmu dobio otkaz.
Priznaje nam da je tremaroš, ali da trema traje jedan minut, posle čega vlada situaciom.
- Svirao sam razne svdbe, bilo je svakakvih zahteva, nege su nas dočekivali s najvećim poštovanjem, ali bilo je i neprijatnih iskustava. Ljudi misle da mogu da rade za svoje pare šta hoće, sviralo se na stolovima, neki su se penjali i na drvo, ali ja nisam, toga uvek ima tamo gde se toči dosta aklohola, a neki ljudi vole da se prave pametni.
Klasičari pomažu narodnjake u nevolji
Da se dobro ipak dobrim vraća, "Blek pantersi" su okusili kad im je izgoreo splav. Toma kaže da ne zna kome prvo da se zahvali, jer su im mnogi pritekli u pomoć. U nevolji im se našla ambasada Hrvatske, koja im je kupila nekoliko instrumenata, Beogradska filharmonija i mnogi prijatelji.
Toma priča da ovo nije bio njegov prvi kontakt s klasičnom muzikom, kaže da voli da sluša Pavarotija i da njegova unuka Sabrina veoma uspešno uči klavir u muzičkoj školi.
Kad mu je izgoreo splav odlučio je da uđe na "Farmu", priznaje da je pre toga imao i ponuda za "Velikog brata" ali da nije o tome razmišljao. Pitamo ga da li bi ponovo ušao na "Farmu"?
- Ja imam lepo iskustvo sa "Farme", preporučio bih svakom da ode bar 15 ili 20 dana, da plati da živi takvim načinom života, da radi malo fizičke poslove, da nema mobilnog. Bilo mi je teško u početku, ali shvatio sam da ne mogu da izađem, jer ako izađeš sam moraš da platiš penale, a ja sam ušao da bih obnovio splav. Sad, ipak, ne bih više išao ni u jedan rijaliti šou ni za kakve pare, ali ponavljam svakom bih preporučio da vidi da taj poljski WC nije bauk, da se može spavati i na slami, uz neku buvu i kupanje u koritu.
Ciganska dobrodošlica
Na splavu su gosti bili i ambasadori Španije, Italije, Francuske, Amerike, Toma kazuje da je ispratio po nekoliko generacija ambasadora.
- Oni osete štimung, vide da se iskreno radi, da ima čiste emocija i energije, osete da je u pitanju dobar čovek, pa zato i dolaze, a nama nije u cilju samo da uzmemo što više para, nego da se naši gosti pre svega dobro provedu i osete cigansku dobrodošlicu.
Toma kaže da je on jedan od prvih ljudi čiji je splav počeo da radi i noću.
- Tamo negde 80- ih godina bili su prvi splavovi "Rada", "Kazablanka", "Kapetan". Od tada se dosta promenilo, publika je u principu ista, ali tada se dosta opuštenije živelo nego sada.
Ako mrziš nekog, neka ima splav i radi noću
Priče da je Sting posle koncerta u Beogradu došao na splav, kako Toma kaže, nisu tačne, istina je da su splav posetili članovi grupe "Police".
- Njihov bubnjar je s nama ostao do zore, svirao je i čak slomio jednu kašiku. Najveću čast nam je svojom posetom, ipak, ukazao Zubin Mehta. "Džipsi kingsi" kojima smo, zajedno s grupom "Kal", bili predgrupa na koncertu u Beogradskoj areni, nisu nas posetili, verovato su se uplašili od kompleksa.
- Popio sam jedan vinjak i svirao pred legendom. Sreo sam ga na Budvanskom festivalu i nadam se da će, kad bude imao vremena, biti naš drag gost.
"Blek pantersi" nemaju ustaljen broj muzičara - nekad ih svira pet, nekad 10 ili 18. Skoro se uopšte ne vežba.
- Vežbamo na nastupu, odsviramo pesmu dva puta i to je to, mora da bude dobro. Radimo noću i svira se po pet ili šest sati bez prestanka, ja čujem neke zvezde kako pričaju da su strašno umorne posle jednog i po sata nastupa i ne mogu da verujem od čega se umorio? Ali sada smo u ovom poslu, a od ovog splava živi 30 porodica, ja sam u početku mislio da imam mali splav gde ću kuvati čorbu za prijatelje, ali ispalo je drugačije. Opstali smo i u ratu i u inflaciji. Jeste, nekad nam se i spava, a moramo da radimo, ja kažem ako mrziš nekog - neka ima kafanu i radi noću...
Toma se, ipak, ne žali jer je svestan uspeha, koji im svakako godi, jer je priznanje za naporan rad.
"Jao šta mi radi radi, pa mi dušu vadi. Udata je bila, a ja nisam znao, za njom plače jedno dete malo", "Ja baraba, a ti vila, sve bih dao kad bi moja bila", dospeli su u međuvremnu i na mobilne telefone u Srbiji, ali i stranice najprestižnijih svetskih časopisa koji su pisali o noćnom životu Beograda, i o prostoru na kojem se na jednom mestu vesele i pevaju vaša komšinica i najpoznatija imena iz umetnosti, kulture, biznisa, politike.
Tekst: Danijela Tadić
Fotografija: Marko Risović