Ono što je, međutim, mnoge ljubitelje Noletove igre brinulo u proteklih 12 meseci, jeste da li je došlo do zasićenja "belog sporta", da li stvarno manje trenira i kako se, zapravo, oseća. O svemu tome je govorio za list iz francuske prestonice, "Parizijen".
"Titula u Parizu, prošle godine u ovom vreme, kao i moja prva na Vimbldonu, 2011, su najvažnije u mojoj karijeri zbog svega što im je prethodilo. Nekoliko puta sam im bio baš blizu... A kako sam im se približavao, ne samo da je uzbuđenje raslo, već i pritisak koji sam osećao. Nisam ni shvatio, u trenutku kada sam (kompletirao grend slem titule) osvojio Rolan Garos 2016, koliko sam energije potrošio dotad, i koliko sam se zadovoljno, ali i emotoivno ispražnjeno osetio u isti mah. Čekali su me potom Vimbldon i Olimpijske igre u Riju, imao sam motivaciju da nastavim gde sam stao, ali sam psihički bio ispražnjen. Sve emocije kao da sam potrošio baš na Rolan Garosu. Maltene ništa nije ostalo, a pritom sam doživeo i povrede (zgloba ruke i lakta). Po meni, sve što se desilo posle Pariza, bilo je povezano ne samo sa trneutkom mog tadašnjeg trijumfa, već i sa svime onime što je tome prethodilo. Iako sam imao fantastične uspehe početkom 2016, dva meseca pred Pariz, osećao sam se pod velikim stresom na treninzima... Prosto, svega je bilo previše: previše za mene, previše za moj tim. Nisam to shvatio sve dok Rolan Garos nije prošao. Naravno, neko će pomisliti da je normalno zadržati intezitet i posvećnosti. Tačno je da treba da budete skoncentrisani, ali ne smete da budete ekstremno pod stresom, jer se onda trošite više nego što smete", započeo je Nole svoju priču za "Parizijen".
On je istakao da su tada počele poteškoće.
"Osetio sam se uneravnoteženo. Uzdrmano. Trebalo mi je mnogo vremena, sve do nedavno, da se vratim u pravilno stanje stvari kada se radi o psihi, o emocijama, da povratim onu iskru, tako važn za tenis. Bio sam i iznenađen, jer nikada ranije nisam imao problem da se motivišem. Glavni razlog zbog kog igram tenis jer jer mi se on sviđa, jer mi to udaranje loptice donosi radost. A uživao sam u treninzima i pred Vimbldon, i pred Rio, i pred kraj sezone. Poptuno sam bio prisutan. Nije me napadao stres. Ali, kada bih čuo sudiju kako izgovara rezultat, kada bih svatio da je takmičarski meč u toku, morao sam da se borim da pronađem tu iskru, da se vratim na pravu stazu. Išao sam iz jedne krajnosti u drugu. mislim, nisam ja od onih koji se lako brinu, ali sam postao zabrinut. A na kraju sam bio zabrinut i previše. Nisam mogao da nađem balans", priznao je Novak.
Đoković naglašava da se varaju oni koji misle da trenira manje nego pre.
"Neki misle da sada treniram manje a, zapravo, treniram više. Usvajam neke nove stvari, tehnike psihičkge pripreme, neke trikove. Kada ne pobeđujete mnogo, onda počnete sebe da ispitujete, pokušavate da pronađete druge stvari da biste povratili ona jbalan. Shvatio sam da moram da promenim neke stvari u mojoj trening-rutini, ali i u psihičkom stanju pre i tokom mečeva", rekao je naš najbolji teniser svih vremena.
Ističući da se divi Rodžeru Federeru koji "i sa 35 godina, uz četvoro dece i Bog zna koliko energije utrošene na najvećim mečevima" i dalje osvaja važne turnire, ali i Rafaelu Nadalu, koji je "malo u Rodžerovoj senci, ali zaslužuje neverovatno poštovanje za sve ostvareno", Đoković naglašava da se on, ipak, razlikuje od njih.
"Ja sam drugačiji. Ne mogu da se poredim sa njima dvojicom. Prosto, pokušavam da nađem ono najbolje u sebi, moju sopstvenu sposobnost da opet prikupim sve sastojke neophodne za pobede. A to je moguće, jer su baš njih dvojica i dokazala da je to moguće. Mislim da i ja to mogu, da se vratim i opet osvajam najveće turnire", smatra Novak.
Kako kaže, pre 12 meseci morao je da napravi novi pristup svojoj teniskoj karijeri.
"Nakon Rolan Garosa, otkrio sam da moram da redefinišem sve. Da nađem harmoniju, da strukturišem sebe na drugačiji način. Osvojio sam sve najveće turnire, ostvario mnogo divnih ciljeva u životu. Sada mi je svaki turnir cilj, sam po sebi. Fokusiam se na ono što se sada dešava. Grend slem turniri ostaju grend slem turniri, ali, kada se radi o koncentraciji i pristupu, za mene su i Madrid i Doha potpuno isti sada", priznaje Đoković.
Na kraju, prisetio se jednog dirljivog trenutka, o kome nije mnogo govorio. Za taj trenutak, napravio je uvod za koji je u "pomoć" pozvao doskorašnjeg trenera, Borisa Bekera:
"Sećam se da mi je Boris 2015. rekao da je poraz od Vavrinke u finalu Rolan Garosa te godine meni, zapravo, pomogao da osvojiim Vimbldon, US Open, da imam fantastičan kraj te sezone. Snažno verujem da postoji razlog za sve što se dešava, a Rolan Garos koji sam osvojio 2016. svakako je jedan od najvažnijih momenata moje karijere, pai života. Ne bih ga promenio ni za šta na svetu. Ne kažem da to osvajanje, da je Rolan Garos, kriv ako izgubim sada. Prosto, sećam se vrlo jasno kada sam napravio dva brejka razlike (u poslednjem, četvrtom setu prošlogodišnjeg finala) protiv Mareja, za 5:2 u četvrtoj deonici borbe za Rolan Garos 2016, da sam počeo da se smejem. To je jedan od onih trenutaka kada se smejete iz čiste sreće. Čak su mi zasuzile oči. Rekao sam sebi 'Tako sam blizu. Volim tenis toliko i igram tako dobro protiv mog najvećeg rivala. Sve je savrešeno. I... Hvala Bogu što mu je dozvolio da živim baš u ovom momentu", istakao je Đoković.
Njegov sledeći teniski momenat na programu je u sredu, kada će u 2. kolu Rolan Garosa igrati protiv Portugalca Žoaa Souse, 59. sa ATP liste, kog je pobedio u sva tri prethodna duela.
Izvor: blic.rs