Tokom 14 panela, koji se održavaju paralelno u dva prostora, učesnici će govoriti o problemima izdavaštva danas, Deklaraciji o zajedničkom jeziku, književnoj kritici i novinarstvu u digitalnom dobu, kao i kreativnom pisanju u eri novih medija, pripremama Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine, jugoslovenskom književnom nasleđu, putopisnoj, skandinavskoj, erotskoj književnosti, domaćoj fantastici i drugim temama.
U panelu "Kako pišemo o onome što je napisano: Književna kritika i novinarstvo u digitalnom dobu" učestvovaće i Vojka Pajkić Đorđević, jedna od urednika Kulturnog dnevnika na RTS-u, sa kojom smo razgovarali u susret konferenciji:
Kako pišemo danas o onome što je napisano - brzo, kratko, jednostavno, sažeto ili je utisak drugačiji?
- Fantastična divljina novog veka, sa pratećim specifičnostima naše izdavačke prakse, uticali su i na pisanje novinara o knjigama. Broj novih naslova, kojima su novinari svakodnevno zasuti je impozantan. Verovatno zato, većinom sve informacije o onome što je izašlo sa izdavačke trake su identične, odnosno predstavljaju sažetu kompelaciju dobijenog PR teksta od izdavačkih kuća. Izuzetak su tekstovi napisani nakon konferencije za medije upriličene povodom novog izdanja, naročito ako je istoj prisustvovao i autor knjige. Zato mislim da nemamo problem sa dužinom novinskih tekstova o novim knjigama, već sa sadržinom. Knjiga je postala masovni proizvod, a prihvaćena praksa da brzina diktira pristup, je pogrešna. Takođe u tim tekstovima (ukoliko izuzmemo i kompelacije i one nastale posle susreta sa piscem) kao da nema inovativnosti, ni u pristupu ni u sadržaju, naročitu u epitetima koji su upotrebljavaju za novu knjigu.
Gde je mesto književnoj kritici danas?
-Književna, kao uostalom i sve ostale kritike gotovo da ne postoje. Nametnuti trend od velikih velikih izdavača da se ne priča o knjigama već o onima koji su ih napisali, potpomognuto dugoročnim padom opšteg obrazovanja kod građana, našli smo se u situaciji da pre možemo da postavimo pitanje, da li mi uopšte danas imamo publiku za kritiku.
Kome su danas potrebni kritičari, kada se i u svetu kod nas vrednosti pa i ukus javnosti formira preko agresivnog marketinga potpomognutog žutom štampom i kada je, što neko nedavno reče tiražni autor zamenio pisca. Ljudskoj površnosti u koju smo zapali reper da je nešto važno postaje broj ponovljenih informacija, izgrađenog imidža datog pisca i svega drugog a ne šta je napisano u kritici. Takođe, mi danas imamo malo odnegovanih knjževnih kritičara mlađe generacije, a za to su pre svega krivi mediji, sa časnim izuzecima, koji ovaj žanr ne vide kao važan. Takođe, pogled na književnu kritiku koja se objavljuje ne može da učita bilo kako pravilo: ima li redovne književne kritike? kada se piše –za domaća dela, za neko književno iznenađenje ili se nekom jednostavno dopala neka knjiga…..
Da li je s druge strane književna kritika izgubila korak s vremenom, ako uzmemo u obzir da su se neke druge forme transformisale u skladu sa digitalnim promenama?
- Književna kritika kod nas platila je svoj danak još u periodu kada se uspostavljala nova izdavačka praksa, odnosno kada su se pojavili privatni izdavači. Oni (privatni izdavači) su se u nedostatku validinih urednika koji bi birali naslove za njihovu produkciju oslanjali na proverena imena koja su se bavila književnom kritikom. Ti kritičari u novoj ulozi urednika davali su “težinu” objavljenoj knjizi. Tako nakon socijalističkog perioda, početnička praksa novouspostavljene izdavačke delatnosti sada na tržišnim osnovama, učinila je lošu uslugu književnoj kritici. Publika, ona koja je obrazovana, znala je da je skoro većina kritičara bila vezana za neku izdavačku kuću te je poverenje u sve što će taj kritičar napsiati bivalo sve manje. Onda su se pojavili PR-ovi izdavačkih kuća, koji su na kratkim konferencijama čitali napisane tekstove koji su pak uvek sadržali kritike preuzete iz strane štampe. U tom vakumu između dva vremena odnosno dve prakse, dogodio nam se još jedan fenomen. Agresivno prisustvo pojedinih naslova i pojedinih autora učinili su da se vise priča o tome i da je to važno a ne kritika, kao što sam rekla. Priča o novoj knjizi počinje i pre njenog objavljivanja. Odnosno ubrzani razvoj tehnologije i društvenih mreža omogućili su još agresivniju promociju, gde je književna kritika kao žanr postala spora.
Kao i prethodne dve godine, i ove će Book Talk konferenciji prethoditi “Nedelja knjige” tokom koje će biti sprovedena akcija deljanja besplatnih knjiga u gradskom prevozu. Svi građani koje volonteri zateknu da čitaju knjige u gradskom prevozu dobijaće besplatne knjige na poklon.
Walk&Talk: Razgovor sa omiljenim piscem tokom šetnje Novim Sadom održaće se takođe i ove godine. Učesnici konferencije su prošle godine imali priliku da se druže sa Isidorom Bjelicom, prošetaju gradom i uživaju uz kafu i kolače u gradskoj poslastičarnici. Posetioci mogu da pišu sa kim bi od učesnika konferencije voleli da se druže na mejl adresu walktalk@color.rs i tako saznaju i termin šetnje.
Ovogodišnjoj konferenciji prethodi izbor za „Sliku Novog Sada 2017.“. Novosadske javne ličnosti i čitaoci portala NShronika izabrali su najlepšu sliku, a njoj će se govoriti dan pred konferenciju, u četvrtak 28. septembra od 20h u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Kriterijum je bio da se slika nalazi u stalnoj postavci nekog od novosadskih muzeja ili galerija ili da je na njoj novosadski motiv. Sledeće godine “Book Talk” pokrenuće akciju – “Novi Sad čita jednu knjigu”.
Tradicionalno, kotizacije za studente književnosti su besplatne. Prijavu i kopiju važećeg indeksa potrebno je poslati na mejl adresu jelena.jahura@color.rs.
Svi zainteresovani mogu da kupe kotizacije putem Gigstix mreže - info na ovom linku ili putem zvaničnog sajta www.color.rs/booktalk2017
Konferenciju organizuju Color Media Communications, HBO Color Media Events, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, a prijatelj konferencije je Erste banka.