Ne, ovo nije pesma benda "Metallica"! Nije ni dokumentarac o karijeri repera Jay-Z-ja! Ovo je samo još jedna loše ekranizovana dobra priča.
Premijera bez trunke glamura - ne računajući nekoliko hrabrih dama odevenih u "lične odgovore na sjaj Kroazete". Samo da je Centar "Sava" ugostio bezbroj bliceva da, kao u Kanu, zaslepe pre nego što to učine šokantne haljine i nespretni stileto... Ali, bliceva i publike bilo je nedovoljno. Posebno za premijeru filma koji je u Srbiju, posle godina koprodukcijske izolacije, doveo nekoliko svetski poznatih glumaca.
Neprimetna premijera za filmsku ekipu koja je pre dve godine skoro neprimetno boravila u srpskoj prestonici. Istini za volju, bilo je nešto ’’frke’’ oko Gradske skupštine, a ostalo je prošlo kao da je svakodnevna pojava da Dijego Luna jurca po Kalemegdanu.
Međutim, tajna praznih sedišta Velike sale Centra ’’Sava’’ verovatno se ne krije u tome što većina nije prošetala Knezom sa Kristoferom Vokenom ili clubbing-ovala sa Dijegom Lunom. Ni najveće pumpanje atmosfere tipa "Zvezde u Beogradu" ne bi sakrilo očigledno - radi se o potpunom filmskom promašaju, pa da su Dijego i Kristofer sto puta face kakve jesu.
Ipak, ne bi trebalo da vas brine kako će ovu loše ekranizovanu dobru priču podneti Dijego, Kristofer, Paz Vega ili Deni Hjuston. Glavno pitanje je - šta bi rekao veliki Orson Vels? Konačno, radi se o epizodi iz njegovog života. I to možda jednoj od ključnih - kada se mučio da preboli crvenu kosu Rite Hejvort i kada je, kako je sam rekao, "izabrao slobodu" preselivši se u Evropu.
Bledi scenario britanskog reditelja Olivera Parkera ("Važno je zvati se Ernest"), nastao adaptacijom romana Davidea Ferarija, ne pokazuje dovoljno hrabrosti čak ni da zagrebe razloge zbog kojih Vels 1948. prelazi okean i upušta se u, kako kaže jedna replika "Zatamnjenja" ("Fade to black"), "drugorazredni film trećerazrednog reditelja".
Fokusiranost na intrigantne događaje sa seta "Crne magije" može poslužiti kao argument za autorovo zaobilaženje političkih neprijatnosti povezanih sa "Građaninom Kejnom", koje je Vels mislio da je ostavlja iza sebe dolaskom u Rim. Međutim, ovaj argument ne pripada Parkeru, jer rezultat u osnovi dobre ideje o zaokruženoj biografskoj epizodi jedne od najintrigantnijih holivudskih zvezda, nije ni blizu onoga što zahteva politički i istorijski trenutak u koji je smeštena.
Krajem ’40-ih godina prošlog veka, Italija je siromašna zemlja u kojoj vladaju korupcija, kriminal i previranja između komunista, demohrišćana i bezbroj ostalih političkih struja. Naravno, Amerika svim silama pokušava da spreči pobedu komunista na prvim izborima posle Drugog svetskog rata. Ako se pojednostavljenim istorijskim podacima doda činjenica da je u priču uključen filmski velikan Orson Vels, sasvim je jasno da je ovo bio preveliki zalogaj za produkcijske, ali pre svega Parkerove autorske kapacitete.
Šteta, jedna zanimljiva priča zauvek je izgubljena zahvaljujući neostvarenom scenariju, početničkoj režiji i nedovoljnoj produkciji. Zajedno sa njom propadaju i solidne uloge Kristofera Vokena, Dijega Lune, Paz Vega, Denija Hjustona, koji se zadivljujuće pristojno pokazao kao Orson Vels, pa čak i autorovog brata Natanijela Parkera, poznatog po ulozi inspektora Linlija u istoimenoj BBC-jevoj seriji. Žao nam je policijske epizode Josifa Tatića, perike na glavi Ivana Jevtovića i neodoljivih novinarskih akcija Vladimira Aleksića, ali ne i preglumljavanja Marka Živića u roze košulji.
Kada se preživi najpre nalet tuge što je otvaranje Srbije prema svetskim produkcijama ispalo ovako, a potom i napad brige kakav će biti "Karavađo" iste produkcijske kuće - realnost se nametne sama - gorepomenuta Velsova replika više odgovara "Zatamnjenju" nego "Crnoj magiji".
Gde drugo, nego u besmislu mraka poluprazne sale, može da završi film u kome se radnja vrti oko smrti, kako kaže sinopsis, mladog (?!) glumca koga tumači niko drugi do Frano Lasić?
Katarina Milovanović