- Samo da me ne zaboraviš - , bile su poslednje reči dive jugoslovenskog glumišta Ružice Sokić koje je uputila suprugu Miroslavu Lukiću na samrti. Sa suzama u očima ove reči on i danas pamti, a tihim glasom kaže da se trudi njenu poslednju želju da ispuni.
- Trudim se da je ne zaboravim. Samo se trudim. Valjda sam uspeo. Želim da to ostane i posle mene. Da fondacija živi.
U stanu u Krunskoj uspomene su na svakom koraku. Iako Ružice Sokić već godinama nema, suprug je čuva od zaborava. U njenu čast osnovao je fondaciju koja nosi njeno ime, a njene fotografije, nagrade, slike su svuda po stanu.
- Uvek je vidim sa njenim ruksakom na leđima koji je pun dela koje igra tog momenta. U kući su svi stolovi vek bili puni dela. Igrala je po desetak predstava istovremeno. Stalno je čitala - kaže setno Lukić i dodaje:
- Znala je da izazove humor. Ali humor se izaziva i sa strogim izrazom lica. Ruža je bila ozbiljna, ali je bila dobre naravi. Kada počne da se bavi svojim poslom, bilo je opasno ubaciti se u njen vidokrug. Ako nije išlo kako treba, onda je bilo i malo nervoze.
Kuća je bila njeno utočište puno ljubavi. Ljubav je dobijala kako od supruga tako i od majke Vukosave koja je kod njih živela. Kućnim poslovima se nije bavila.
- Uvek je imala ko će da se brine o ručku i kuvanju. Čak i pre mene. Trideset godina sam bio s njom. Privatno su je ispunjavale druge stvari. Volela je da skija. To je bila njena ominjena stvar. Imao sam kuću na Kopaoniku i kada smo mogli da pobegnemo od poslovnih obaveza, stalno smo bili tamo - kaže Miroslav.
Kada ju je prvi put video, on je znao da je Ružica njegova ljubav. Poštovanje, razumevanje i ljubav sačuvali su njihov brak.
- Znali smo se. Sviđali se. Bio sam dosta po pozorištima. Jednog leta smo se našli na Kopaoniku zajedno. Reč po reč, rodila se ljubav - priseća se Lukić i otkriva da su je srećnom činili pozorište i putovanja.
- Volela je da putuje. Obilazili smo celo Sredozemlje, putovali do Afrike. Dosta sam ja bio poslovno vezan za putovanja. Išli smo svuda. Bili i do Zimbabvea - kaže Miroslav, koji je u stopu pratio Ružicu.
Kako kaže, najviše ju je potresla majčina smrt.
- Bila je mnogo vezana za majku. Živela je kod nas, a onda je obolela i jednog dana nestala. Baš je patila zbog majke. Da bih je izvukao, vodio sam je na putovanja, a tu je bilo i pozorište. Volela je da igra žene sa dna. Film "Kada budem mrtav i beo" je obeležio njenu karijeru. Tada je ona pomagala Draganu, što je on i priznao pa je jednom prilikom rekao: "Ona me je naučila". Tada je počeo novi oblik filmskog izražavanja, koji je tada bio nepoželjan.
Prema kolegama je imala poštovanja. Poštovali su i oni nju. Družila se s njima u pozorištu, ali ne i van njega.
- Volela je Boru Todorovića i ekipu iz Ateljea sa kojima je rasla. Ona je napisala knjigu "Strast za letenjem". U njoj je opisala druženja, a upotrebila je i stih pesme "Moji su drugovi biseri rasuti" - kaže Lukić.
Iako je bila dama starog kova, uvažena od svih, bila je poštovana od političara, uglednih ljudi, ali najviše je volela kada je zaustave na ulici obični ljudi i udele joj kompliment na račun njene glume.
- Volela je svet koji sretne na ulici. Svi saobraćajci su je znali. Oni su je zvali "Ružica nacionale". Bila je vrlo otvorena da sa svakim razgovara, da se nasmeje - kaže Miroslav.
Muzika ju je činila zadovoljnom, ali nije pripadala onim boemima za kakve se vezuju glumci.
- Ona nije pila, što je mnogo smetalo njenom poslu jer svi posle predstave sednu da piju. Ona je umela da pojede, ali nije bila ni veliki sladokusac. Volela je s Mirom Banjac da sluša pesme. Volela je da zapeva, često je govorila:
"Imati glas je božanstveni dar". Žalila je što nema glas kao operski pevači - priseća se.
Vodili su harmoničan život. No, kao i u svakom braku, postojale su čarke.
- Znali smo da se posvađamo, pa ona napravi frku: „Gde su mi naočare, tu sam ih ostavila, a ti si pravio red. Šta si uradio s tim naočarima. Nemoj da ih sklanjaš“. Bile su to svađe i oko ključeva, ali i oko toga gde mi je odelo - kaže kroz osmeh Lukić.
Svojom gracioznom pojavom Ružica je bila dama kojoj su se mnogi Beograđani divili.
- Svakako su joj prilazili, nisam se u to mešao. Ona je bila lepa žena, ali nije bila zavodnički tip. Bila je duhovita i mnogima privlačna zbog toga - iskren je Lukić, koji kaže da je ona volela pozorište više od svega.
- Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da usledi rehabilitacija i tada više nije igrala. Pokušala je još jednu predstavu da odigra u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta pa je imala šaptača. Bilo je jasno da više neće moći da igra i da se s njom nešto dešava. Ali smo mislili da se to dešava ljudima u tim godinama i da se javlja zaboravnost. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Vodio sam je na razne preglede. Tek krajem 2013. godine na Neurohirurškoj klinici se jasno videlo da je veoma bolesna. Nažalost, ili hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje - drhtavim glasom kaže Lukić.
Izvor: Kurir.rs/Puls.rs
Foto: Hello!/Arhiva