Dugometražni dokumentarno-igrani film o domaštanoj stvarnosti
Početkom pedesetih godina prošlog veka, Mile i Laza se upoznaju, i rešavaju da naprave "bioskop". Laza je neverovatan filmofil, koji je u stanju da prepešači 30 kilometara do najbližeg bioskopa u kojem se prikazuje neki novi film, a Mile je zaluđenik za tehniku koji sam konstruiše svoje mašine. Mile predlaže Lazi da mu konstruiše projektor, kako bi mogli da prikazuju "filmove" koje je Laza do tada napravio. Pronalaze način da šnitove hartije, četiri prsta široke, povezuju brašnom, i da sa njih projektuju sličice, rukom iscrtane do najsitnijih detalja. Oni tada nisu mogli znati da su isti princip primenjivala braća Limijer u predistoriji filma. Mile i Laza se vode intuicijom, i kućni bioskop se rađa.
O filmu MOJ SVET PUN SVETLOSTI
Selo Ratkovo, nedaleko od Novog Sada, maj 2003. godine inspirisan novinskim člankom, odlazim tamo da se upoznam sa čika Miletom Bojovićem, čovekom koji je, pre skoro pedeset godina, sam konstruisao svoj kinoprojektor, ne videvši nikada pre toga kako pravi projektor zaista izgleda. Vešto ručno sklopljeni projektor funkcioniše i danas. Sećanje oživljava i davno zaboravljeno vreme počinje da se budi. Sa čika Miletom polazim na dugo putovanje, pedeset godina unazad, do samog početka prijateljstva jednog mladog pronalazača i jednog neverovatnog filmofila, koje će se vremenom pretvoriti u nepisane stranice istorije naše kinematografije. Tu istoriju danas upoznajemo, i prenosimo priču o dva potpuno nepoznata pionira filma, Milomiru Bojoviću i Lazaru Aleksiću.