Umesto čestitke za 25 godina rada nekoliko uticajnih ličnosti iz javnog života napisalo je tekstove na temu "Kako sačuvati srce društva?" što i jeste u srži rada ove najdugovečnije Fondacije u Srbiji.
Evo šta nekoliko njih sa zavidnim karijerama u različitim oblastima, smatra da je lek za naše društvo.
Kako sačuvati srce društva?
ROBERT ČOBAN, osnivač i vlasnik Color Press grupe
Pre nego što odgovorim na pitanje "Kako sačuvati srce društva", mislim da je red da kažem - kako sačuvati samo društvo.
Prema poslednjim podacima Srbija godišnje gubi oko 100.000 ljudi: 35.000 je negativna razlika između nataliteta i mortaliteta i oko 65.000 ljudi se iseli.
Na pojačavanje ovog trenda utiče nekoliko globalnih, regionalnih i nacionalnih faktora koji deluju paralelno:
- Nizak standard ljudi u Srbiji utiče da mladi odlaze u inostranstvo u potrazi za boljim životom pa nema ko da "radi na povećanju nataliteta".
- Promena navika i ponašanja "milenijalaca" (generacija rođena između 1984. i 2004.) koji bi trebalo da budu glavni "proizvođači nataliteta": Izbegavaju brak, sve manje žele decu, nemaju osećaj lojanosti, vezanosti za određeni grad, državu...Ovo je naravno globalna pojava.
- "Rezervoari" u susedstvu kojima se Srbija "punila stanovništvom" od 1991. sve su "oskudniji". Nema više izbeglica koje su delimično "popravljale" lošu demografsku situaciju devedesetih pre svega u Beogradu i Vojvodini. Određeni broj mladih iz Republike Srpske i Crne Gore i dalje se doseljava u Beograd i Novi Sad, ali i toga je sve manje.
- Svi ostali faktori koji su prisutni u društvu poput konstantne regionalne nestabilnosti (Kosovo, Bosna...), nedostatka pravne države i institucija sistema, korupcije...čine da se i oni koji bi želeli da imaju decu, koji to mogu i možda i planiraju da ostanu u zemlji - na taj korak se ne odlučuju.
Matematičkom progresijom možemo očekivati da - ne 2060. - nego u narednih 5 do 10 godina - ova zemlja dođe u situaciju da u njoj neće biti dovoljno kadrova za većinu potrebnih zanimanja (čak i migranti ne žele da se ovde zadrže), da ćemo imati prazna sela i poluprazne gradove...sa mnogo starog stanovništva za čije (zagarantovane?) penzije neće imati ko da puni budžet.
Na prva tri faktora možemo vrlo malo da utičemo. Na četvrti, koji je prema anketi u novom broju "Nedeljnika" - na prvom mestu kada se mladi odlučuju da napuste zemlju - možemo!
Zato verujem da će se "srce društva" sačuvati tek onda kada državu nateramo da radi svoj deo posla pa da nama "osveštenim pojedincima" onda ostane samo "filantropska nagradnja".
I da se vratim na početak - da bi sačuvali "srce društva" treba da sačuvamo društvo i da rešavanje problema iz stavke pod rednim brojem 4. - bude glavni prioritet svih nas.
Vladimir Arsenijević, pisac
U osnovi je pogrešno, a u izvesnim okolnostima može da bude i fatalno, razmišljati o društvu kao o živom organizmu. Metafora o srcu, u čijoj se centralnoj komori uvek i jedino nalazi mit o nastanku, sastavni je deo narativa nacija kao zamišljenih, a potom i otelotvorenih zajednica. Neuporedivo bolja analogija za društvo (koje, za razliku od fantazmagoričnog koncepta nacije, okuplja ljude povezane zajedničkim interesom) jeste - građevina. I to građevina koja se nalazi u neprestanom procesu dograđivanja. Zato nam je umesto metafore srca u čijoj je osnovi jedna izrazito bolećiva emotivnost, znatno potrebnija jedna dramatično drugačija metafora u čijoj se osnovi nalazi proračunata konstruktivnost. Jer građevine mogu bez mnogo čega, ali temelj je ono od čega one suštinski zavise, ono što u najvećoj meri određuje uspešnost njihovog rasta, stabilnosti i dugovečnosti.
IVANA ZARIĆ, autor emisije „Tri tačke“, N1
Kako sačuvati srce društva... Isto kao i ljudsko srce - pažnjom, ljubavlju i brigom.
Svešću da nismo sami na svetu, a čini se da su mnogi sve dalje od toga. U vremenu grubosti, sebičluka i nemara uvek postoje oni koji rade drugačije i ima ih, srećom, ipak dovoljno da se dobre i plemenite stvari dešavaju.
Postavlja se pitanje - šta uraditi sa onima tvrdog srca i nikakve svesti da postoje i drugi ljudi sa kojima treba zajedno živeti , onima koji nemaju nikakvo interesovanje i empatiju za nekoga kome je možda potrebna pomoć... Ne znam. To je pitanje za one koji imaju moć da sprovode zakone i sankcionišu svako nedozvoljeno i nehumano ponašanje. Da se počne od početka, od svakodnevnih malih stvari i da ti ljudi makar silom shvate neke činjenice, kada ih već roditelji, društvo i mediji nisu naučili. Možda će se onda svest o suživotu sa drugim ljudima vratiti i u porodicu, možda će onda oni početi drugačije da vaspitavaju svoju decu i možda ćemo nekada uspeti da se vratimo normalnim ljudskim vrednostima.
BORA MILJANOVIĆ, direktor Represent systema
Nije li ovo pitanje u srži našeg svakodnevnog rada i bitisanja? Da li ću uspeti da vaspitam ćerke da postanu dobri ljudi? Da li ću biti tu kad majci bude potrebna pomoć? Da li sam bio preoštar u jučerašnjoj kritici ka saradnicima? Odgovori na ova pitanja su i odgovori na pitanje u naslovu.
U svom poslu se dosta srećem sa pojmom društvene korporativne odgovornosti. Za realizaciju mnogih projekata iz tog segmenta i saradnici i ja smo direktno odgovorni. Korporativna odgovornost se definiše kao savremeni koncept upravljanja kompanijom, kao balans između stvaranja profita i načina da se kompanija oduži zajednici u kojoj živi, kao zgodna tema za medijsku eksploataciju, a u poslednje vreme se stiče utisak da je to sad u trendu. Ali nije. Ideja odvajanja od zarade i poklanjanja zajednici stara je koliko i srpska državnost. No, ono što je mnogo važnije i što podupire korporativnu odgovornost jeste svest o ličnoj odgovornosti. Ali ni to kod nas nije novina. O tome vam svedoče sva zadužbinarska i ktitorska dela širom Srbije.
Više o ovim i ostalim autorskim tekstovima pročitajte ovde.
Foto: Promo