Alen Islamović u 61. godini sa "Bijelim dugmetom" žari i pali, ne samo u regiONU već i na svim meridijanima gde živi svet, željan domaćeg pop i rok zvuka. Od svojih početaka, pa do danas prepoznatljiv je po vokalu čije visine mnogi bezuspešno pokušavaju dostići. Islamović je porodičan čovek: suprug, otac i deda, ali i uspešan biznismen. Poreklom je iz Bihaća i jedan od retkih estradnjaka koji to nikada nije krio, niti zaboravio:
- Ja sam možda baš jedini koji često spominje svoju rodnu sredinu i ne stidim se te sredine. Bihać me je izgradio i vaspitao ovakvog kakav sam danas. Male sredine su čiste, tu nema mnogo prljavog veša kao u velikom gradu. Mnogi koji su nakon rata doselili u Bihać sretnu mene i pitaju šta ja tu radim i to mi se sviđa. Moje kćerke su rođene u Zagrebu, ali su vaspitane baš tako kakvi smo moja supruga Marjana i ja. To su predivne devojke, a Una je već majka. Unuče nas čini srećnim.
Posao kojim se bavio obogatio ga je obilaskom skoro čitave planete, a našim čitaocima rešio je da opiše svoj doživljaj Dubaija u koji bi se rado vratio, kada mu se ukaže prilika:
- Proputovao sam Kanadu, USA, Evropu uzduž i popreko, posetio sam nekoliko destinacija u Severnoj Africi, ali kada mi se ukazala prilika da odem u Dubai, odmah sam je zgrabio. Šezdeset posto mojih putovanja vezani su za posao kojim se bavim, od hladnih skandinavskih zemalja, do tople i prijatne Turske pa mi malo ostaje, tokom gostovanja, da se prepustim ulozi turiste. Posetu Dubaiju dobio sam kao rođendanski poklon od svog dobrog prijatelja.
Moja supruga Marijana i kćerka Lara krenuli smo u avanturu sa zagrebačkog aerodroma avionom kompanije Emirates. Moram da pohvalim ovu fenomenalnu kompaniju, naročito ljubazne i prijatne stjuardese iz Bosne, Srbije i Hrvatske što mi je delovalo pomalo nestvarno. Čovek shvati u avionu da putuje negde gde je sve naj, naj, a prilikom sletanja na najlepši, kažu i najveći aerodrom, shvatam da ništa nije preuveličano, stvarno mu nema kraja. Prijatelj mi savetuje da odmah, u aerodromskom fri šopu uzmemo sebi pivo, vino, cigarete, sve što nam je potrebno za naredne dane koje ćemo provesti u Dubaiju.
Nakon kupovine, smestili smo se u taksi i krenuli prema Marina Mall gde je bio naš apartman. Na recepciji ponovo se srećem sa izuzetnom ljubaznošću, a sama recepcija je toliko velika da se ne vidi kraj. Dobijamo apartman sa pogledom na marinu koja se presijava u raznim bojama. Imam utisak, kao i moja porodica, da smo došli u raj na zemlji. Sutradan počinje naša avantura, obilaskom svega onoga što preporučuju turistima koji posete ovu luksuznu destinaciju. Najveća zgrada na svetu, Burj Kalifa, a pored nje najveći šoping mol na svetu - Dunai Mall Shops, sve je nepregledno, tako da malo i oči zabole od beskraja koji se pruža pred vama. Iako je sve ogromno i nepregledno, nema žurbe, panike. Žurimo da se nagledamo raskoši i sjaja, a sve nekako klizi. Pola milliona ljudi oko nas šeta u neverovatnoj raskoši. Ono što odmah svo četvoro primećujemo jeste da cene nisu za "padanje u nesvest". Zaključujemo da je Milano sličan po cenama brendirane robe. Žena i kćerka nisu odolele šopingu, dok moj prijatelj i ja odlučujemo da uživamo u aromi arapske kafe. Moram da prenesem da je prilično neobična kafa, svetla, bez trunke šećera, fenomenalni ukus koji me je oduševio.
Sledećeg dana posećujemo JBR ulicu u kojoj je sve, što bi naš narod rekao od igle do lokomotive. Predstavlja glavnu promenade sa pregršt kafića, prodavnica, restorana. Naša želja da popijemo pivo ostaje neispunjena, jer se u Dubaiju nigde ne služi allohol javno, strogo je zabranjen. Šarenolikost šetača, brojni jezici koje čuješ oko sebe, daju ti osećaj da si došao u svetsku metropolu. Sve je poplegano, čisto, uredno, a opet nema vike, gužve, nervoze. Po ulici se nude vrlo neobične igračke za decu. Ljubazni trgovci nenametljivo, na nekoliko stranih jezika, nude svoju robu. JBR je glavna ulica, uz more, pored marine i važnih objekata koji nose imena šeika koji su nekada i sada vladaju Dubaijem.
Sutradan uzimmao taksi i idemo do Abu Dabija kao bismo posetili jednu od najvećih džamija na svetu, poznatu Belu džamiju. Auto-put je predimenzioran, ravan. Svuda oko nas je pustinja, a palmi koliko volite, jer ih natapaju vodom. Stižemo pred raskošnu Džamiju od belog kamena, čiji se biser kupa na suncu. Pri ulasku u džamiju, žene moraju biti pokrivene, a potpuno sam se izgubio u lepoti kada sam kročio u unutrašnjost džamije. Bogatstvo lustera, doteran eneterijer, sve u zlatu, čini da se sa pravom može reći da je je najbogatija i najlepša građevina na svetu. Kada biste me pitali, da li sam video veće i lepše od džamije, odgovor bi bio negativan.
Jedan dan ostavljamo da posetimo stari deo Dubaija, veliku pijacu na kojoj ako nemaš dobro prišivene rukave na košulji, možeš ostati bez njih. Beskonačna cenkanja za običnu igračku ili suvenir. U mašinu nas hvataju zlatari i odvode sa sobom u radnje gde je najjeftinije zlato. Nude i povoljne satove, a mi pitamo imaju li ženske torbice, da što bre pobegnemo. Vode nas kroz male ulice, koje deluju nepregledno, a mi pratimo jednog od njih da se ne bismo izgubili. Iz lifta u lift, sa sprata na sprat, hodnici mi izgledaju kao lavirinti, a na trenutak pomišljam da je to neka nameštaljka ili klopka za strance. Međutim, sve to pada u vodu, jer iz njega izbija izuzetna ljubaznost, pa nas uvodi u ogromnu radnju punu svega što bismo želeli: torbice, trenerke, dresovi, majice, odela, prstenje, kaiševi, zlato.
Žene su odmah krenule sa cenjakenjem, obaraju se cene, sve pršti od dogovora, cene se obaraju. Sistem trgovanja podsetio me na Tursku: uzmi ostavi, ostavi uzmi, ako nema cenkanja, kao da trgovina nije ni obavljena. Kupili smo šta smo želeli, a oni su i dalje nastavili da se smeškaju i ljubazno ophode. Ko je bio na gubitku, ako na dobitku, to niko ne može da zna. Jedno je bilo sigurno, da oni nisu nikada u minusu, jer da kod njih postoji minus, ne bi bili najbogatija nacija na svetu. Vratio sam se kući zbunjen, predivng osećanja, napola opijen onim što sam video i doživeo. Bude li u budućnosti neka prilika, idem zasigurno da ponovo opijem dušu lepotama ovog emirata.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva