Ivan Mihailović pripada onoj mladoj grupi glumaca, koji su uspeli vrlo brzo da nađu svoj put do publike. Ovih dana obožavaoci imaju prilike da ga gledaju u seriji „Vojna akademija”, a ljubitelji pozorišta u nekoliko predstava.
Kažu da će ovo biti ujedno i poslednja sezona serije „Vojna akademija”. Koliko će se ova sezona razlikovati od onih pređašnjih?
- Svaka nova sezona se završi i nama kažu da je kraj sezone „Vojne akademije”. Tako da definitivno ne mogu da tvrdim da je ovo kraj. Ova sezona je dosta drugačija od prethodnih, vrlo uzbudljiva. Dolaze neki novi likovi, cela priča se širi i meni kao glumcu koji igra u novoj sezoni je bilo neopisivo zabavno da i dalje budem deo projekta serije, filma „Vojna akademija”.
Serija je izazvala veliku pažnju gledalaca. Verovatno ti se dešavalo da te ljudi na ulici zaustave. Šta ti kažu?
- Gde si, brate Klisura. Meni je prvo bilo čudno. Bio sam 25 godina Ivan Mihailović, a onda sam postao Klisura. Sada sam lik iz serije, a onda sam shvatio da je to normalno. Da te ljudi prisvajaju, da misle da te poznaju i ako si dovoljno stabilan čovek, znaš ko si, da to ne može da te poremeti. Ali prilično može da bude opasno po ljudsku psihu. Ako pomisliš da si taj lik koji tumačiš, a ne ovaj čovek koji si zapravo.
Koje osobine bi uzeo od lika koji igraš?
- Svaki glumac nađe osobine koje tumače ulogu. Ono što bih voleo da imam kao Klisura jeste malo više strpljenja. On je mnogo strpljiv čovek. Jako blage je naravi, što ja nisam uvek. Trudim se da pomalo budem Mirko, više nego Ivan.
Da li postoji sličnost između Vojne akademije i Fakulteta dramskih umetnosti?
- Izabrao sam posao glumca zato što to volim najviše na svetu i ni za šta na svetu ne bih menjao. Ali postoji dosta sličnosti između vojne i glumačke akademije. To je neverovatna preciznost koja je važna za opstanak jednog glumca i jednog oficira.
Mnoge tvoje kolege se žale jer nisu angažovani. Ima dosta glumaca, te se postavlja pitanje kako opstati i uspeti u ovom poslu?
- Kada bih počeo da se žalim, bilo bi licemerno. Jer posle serije „Vojna akademija” nisam imao neke loše periode u smislu da nemam posla. Činjenica je da posla nema koliko ima glumaca. Ima dosta akademija, glumci se proizvode kao u fabrici, to je postalo opasno. Ali ako pitate koji je recept da opstanete u ovom poslu, to je da volite posao koji radite jer nisam upisao glumu da bih bio poznat nego da bih se bavio umetnošću. Da bih se igrao, da bih stvarao jedan svet. I kada nisam imao posao, stvarao sam ga sam. Danas glumci nisu samo glumci. Nekad je bilo luksuz biti glumac. Danas treba da imaš više snage da budeš producent, menadžer, scenograf, pisac i sve.
Vaša klasa je iznedrila veliki broj glumaca koji su danas i te kako angažovani. Vi se i privatno družite. Da li to znači da je moguće izgraditi pravo prijateljstvo uprkos predrasudi da su glumci sujetni ljudi?
- Što se tiče ljudi sa moje klase moguće je napraviti prijateljstvo koje je oslobođeno sujete. Tokom studija oko sebe sam imao jedanaest dobrih i plemenitih ljudi, te mogućnost raskola među nama nije ni postojala.
Nini Janković si bio kum na venčanju...
- Na svu sreću, imam dosta prijatelja iz posla koje mogu da pozovem u bilo koje doba dana i noći i da kažem: „Teško mi je, pomagaj.” Nina Janković je pre svega moja najbolja prijateljica, kuma i to je odnos koji će sigurno da traje jako dugo. Jer da nije takav, on bi prestao mnogo ranije. Mi se ne družimo po difoltu.
Da li bi voleo da se oprobaš u nekom posebnom televizijskom žanru i koji bi to bio?
- Moj senzibilitet je vezan za savremenu priču. Nisam nešto tip za epohe, ali bih voleo da se oprobam u nečem takvom. To bi bilo nešto novo za mene. Savremeni teatar je nešto što je blisko meni.
Izvor: Blic.rs
Foto: ivanmihailovic/Instagram