Mladi glumac iz Vrbasa, Marko Vasiljević tumači glavnu ulogu u potresnom filmu „Zaspanka za vojnike“ Predraga Gage Antonijevića koji svedoči o junaštvu i zajedništvu Srba tokom borbi u Prvom svetskom ratu. Mladi Vrbašanin ističe da je polaskan što je na kastingu, od preko 200 mladih glumaca, odabran da igra glavnu ulogu u istorijskom epu koji sadrži potresno svedočanstvo o malim ljudima u Velikom ratu. Za sebe ističe da je oduvek voleo putovanja, bio da je to odlazak na zimovanje i letovanje u neku od susednih zemalja, ili poseta nekoj dalekoj, do sada neviđenoj destinaciji. Svako putovanje je iskustvo za sebe, neka se ističu po dobrom provodu, neka po novim poznanstvima, dok je na nekima mnogo naučio i obogatio znanje. Putovanje koje je obuhvatilo sve to bio je odlazak u Rim. Na produženi vikend u glavni grad Italije otišao je u pravo vreme, na proleće. Brat i Marko odlučili su da iznenade roditelje porodičnim odmorom, te je upravo iz tog razloga odlazak u Rim njegovo putovanje iz snova, a svoje utiske iz grada Romula i Rema rado je podelio sa našim čitaocima.
SMEŠTAJ
- Smeštaj mi nikada nije bio važan uslov prilikom biranja destinacije koju ću posetiti, kada odem negde trudim se da najmanje vremena provedem u smeštaju i da se posvetim mestu i svim vrednostima koje ono nudi. Za vreme boravka u Rimu, odseli smo u manjem hotelu koji je od centra bio udaljen nekoliko stanica metroom. To za nas nije predstavljalo problem, baš naprotiv, vožnja metroom, koja je za mene tada bila novo iskustvo, veoma je zanimljiva, takvo snalaženje bez vodiča ili nekoga ko poznaje grad, na neki način je obeležilo naše putovanje.
HRANA
- Kao i mnogi turisti koji dođu u Italiju i mi smo odmah otišli u restoran da probamo picu i testeninu. Posetili smo mali restoran u centru grada, a srećom, na večeru smo došli nešto pre 18 časova. Kažem srećom jer pola sata posle toga bilo je teško pronaći slobodno mesto u bilo kom kafiću ili baru. Ime restorana nisam zapamtio, jer ime nije ono po čemu ću ga pamtiti. Hrana je, bez sumnje, bila odlična, konačno sam se uverio da su priče o italijanskoj testenini istina, ali ni hrana na mene nije ostavila toliki utisak koliki je ostavio vlasnik kafića, reći ću domaćin jer nema bolje reči da opišem njegovo gostoprimstvo. Čim je čuo da pričamo srpski jezik, došao je do nas i ispričao nam o putovanju u Srbiju, o pesmama koje su ga osvojile i ženi u koju se zaljubio. Nakon kratke priče, učinio je sve da se u njegovom restoranu osećamo baš kao kod kuće. Moram da naglasim da on nije jedini koji je svojim ponašanjem ulepšao naše putovanje, svaki ugostitelj, trgovac ili prolaznik bio je izuzetno ljubazan trudeći se da pomogne zalutalim turistima, što je za mene od velike važnosti.
PIĆE
- Ono što je zanimljivost kada pričam o piću jeste što je u rimskim kafićima piće naručeno na šanku nešto jeftinije od istog tog pića koje vam donese konobar, dakle usluga konobara dodatno se naplaćuje. Kada sam na putovanju, volim da probam piće koje je specifično baš za to mesto, nekada je to vino, nekada pivo, koktel, zavisi. Otac, majka, brat i ja svako veče sedeli smo na hotelskoj terasi i ispijali neku novu vrstu vina. Verujte mi nije važno šta pijete, nego sa kim.
AKTIVNOSTI
- Svaki dan u Rimu proveli smo šetnjom od jutra do mraka, ali ni to nije bilo dovoljno da obiđemo sve njegove znamenitosti. Prvo što smo obišli bio je, naravno, Koloseum, simbol Rima. Ništa manje očaran nisam bio ostalim spomenicima, trgovima, palatama. Oduvek sam voleo istoriju, pa su me priče o nastanku i izgradnji oduševljavale, nešto smo saznali od vodiča, a nešto smo zbog prevelikog interesovanja istraživali sami. Arhitektura ovog grada je nešto što me najviše kupilo, često gledam fotografije kako bih se iznova prisetio izgleda tih građevina, ali fotografija to ne može dočarati što je još jedan razlog da ponovo posetim ovaj grad.
NEXT TRIP
- Planiram da posetim Bali, najviše zbog njihove kulture i načina života, ali i da se dobro odmorim.
DREAM TRIP
- Neka to bude neka daleka zemlja, koja nije toliko plasirana na filmu i u medijima i o kojoj nisam imao prilike da učim.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva