"One koji na ljudske poslove gledaju okom filozofa ništa ne iznenađuje više od lakoće sa kojom nekolicina vlada mnogima; i bespogovorne pokornosti sa kojom se ljudi odriču svojih pogleda i osećanja u korist onih koje imaju njihovi vladari. Ako se zapitamo kojim se sredstvima postiže takvo čudo utvrdićemo da, pošto je sila uvek na strani onih kojima se upravlja, oni koji upravljaju nemaju nijedan drugi oslonac osim mnjenja. Prema tome, vlast se zasniva samo na mišljenju, a ta maksima važi i za najdespotskije i vojne vlade isto kao i za one koje su u najvećoj
meri slobodne i demokratske." Hjum, Dejvid, (2008), Politički eseji , Službeni glasnik, Beograd
Teško je uočiti mehanizme na nivou jedne države, ma koliko ta država velika bila, pomoću kojih vlast vrši uticaj na javno mnjenje. Da stvar bude gora, u drugoj dekadi XXI veka, uticaj vlasti na mnjenje je još teže razlučiti od ekonomskih uticaja krupnog kapitala. Da li su ovi uticaji sporni po sebi ili nisu ovde neće biti razmatrano. Međutim predmet razmatranja će biti onaj slučaj kada uticaj zasigurno jeste u domenu spornog. Koji je to sporni uticaj? Problem naime nastaje kada uticaj preraste u ucenu i kada je uticaj jedino u svrsi veberovskog održavanja na vlasti, kada u potpunosti zaboravi na javni interes, te javno dobro predstavnici vlasti počnu da zloupotrebljavaju lično se bogateći. Na sreću, ili nesreću, mehanizam iako skriven na nivou republičke vlasti, on ipak ostaje lako uočljiv na lokalnom nivou, te tamo klijantelistička politika i otvorena krađa javnih resursa postaje uočljiva, poput šljunka u bistrom potoku. Donja Kruševica, selo na desnoj obali reke Pek, poslužiće kao model koji bi trebalo da pruži sliku kako amaterski, seoski fudbal, jedna sasvim naivna stvar, postaje žrtva lokalne politike. Odnosno, ovaj primer pokazuje kako vlast želi da upije u svoju strukturu svaku organizaciju koja dejstvuje na tlu opštine, ne bi li tako zašla i u nepolitičke sfere života i time sprečila buđenje potencijalnog samoorganizovanja, te posledično i solidarnosti.
U Donjoj Kruševici, sredini koja broji svega 350 živih duša, postojanje jednog udruženja, ili bilo kakve organizovane grupe, dovodi do potpune promene dinamike društvenog života. Uticaj je dodatno izražen ako je u pitanju okupljanje oko delatnosti koja je već generacijama bila prisutna i prenošena kao mit, kao simbol uspešnosti sela. Upravo primer za to je ponovno aktiviranje fudbalskog kluba u Donjoj Kruševici. Grupa mladih ljudi, entuizijasta, boreći se protiv monotonije seoskog života, ponovo je otvorila davno ugašeni fudbalski klub i time ne samo da je sredila fudbaski teren, već je počela da sređuje i seoski trg, kao i zapuštenu kafanu, koja sada služi za zasedanje uprave kluba i mesne zajednice. U svim tim sređivanjima su se uključivali gotovo svi meštani, svako na način na koji je mogao. Dakako, primetimo da u takvim sredinama svaka delatnost na tlu društvenog, opšteg dobra, privlači participaciju čitave zajednice, okupljajući tako meštane različitih starosnih struktura. Interesantno je da, iako je fudbal u pitanju, klub je dobio pomoć i od žena, koje su napravile korner zastavice i pomogle dodatno u čišćenju. Štaviše u takvim sredinama, preko upravljanja klubom i pratećim opštim dobrom, se oslikava toliko pominjana direktna demokratija. Zbog te centralne pozicije u vođenju društvenog života sela, fudbalski klub postaje interesantan kao idealna poluga preko koje vlast može da utiče na mnjenje, ali i mnogo gore, da se na uštrb fudbala bogati.
Opišimo sada, kako u kratkim crtama taj proces orobljavanja fudbala izgleda. Rekli smo već da je Dejvid Hjum uvideo da vlada onaj koji kontroliše mnjenje. Kako se mnjenje u malim sredinama konstituiše u velikoj meri na ulici, i svakodnevnim zborovima ispred mesne zajednice, fudbalski klub postaje idealno mesto da ruka vlasti zađe dublje u zbor. Ali kao što svet nije moralno vežbalište tako ni sport nije političko vežbalište, u šta nas je uverio sada već prilično uspešan SFU Borac iz Donje Kruševice, koji opstaje uprkos svim pritiscima koruptivne opštinske vlasti. U opisu koji sledi, nisu toliko bitna ni mesta, ni brojke, pa ni sam problem oko koga je sve počelo, već je jedino bitno ono što ostaje kao pijedestal srama poltike ovako ustrojene, a to je potreba sveobuhvatne kontrole javnog mnjenja uz rđavo ophođenje prema opštem dobru.
Uprava kluba je nakon osnivanja tražila pomoć od fudbalskog saveza opštine Golubac kao novoosnovani klub. Na takvu vrstu pomoći, rečeno je u sportskom savezu, klub ima pravo. Međutim da bi je dobio, traženo je da nađe izvođača radova. Raspitavši se za cene usluga, i kvalitet izrade, kao najbolje rešenje je ponuđen izvođač radova iz susedne opštine. Međutim, sada više nije bilo dovoljno da se predloži izvođač radova, koji je po stručnosti i ceni bio najbolji kandidat, već su ljudi iz sportskog saveza opštine Golubac, rekli da radovi mogu biti izvedeni samo ukoliko ih izvodi izvođač iz opštine Golubac, gde pritom taj izvođač izvodi sve projekte opštine. Zatim je traženo da se cena izvođenja radova predstavi većom nego što je inicijalno bila predstavljena. Najzad kada je uprava kluba zbog cilja da se fudbalski teren sredi i pritisaka koji je imala da to bude što pre obavljeno, podlegla suvom pragmatizmu i pristala na zadate uslove, rečima im je sopšteno iz opštine da su sredstva odobrena, i da će projekt, koji je uprava kluba naposletku dostavila, biti sproveden.
Vrag je ipak odneo šalu, i stvar ovde nije bila gotova, već je kasnije taj novac, koji je odobren, preusmeren na FK Đerdap koji je stacioniran u Golupcu, i koji vode ljudi visoko kotirani na listama koje učestvuju u lokalnoj vlasti. Sav novac, odobren, je završio tada na adresi „opštinskog projekta“, odnosno na adresi FK Đerdapa, koji igra dva ranga višu ligu, i koji crpi enormne resurse, a ne na adresi kluba kome je pomoć uistinu bila i potrebna.
Kao primer u kojoj meri je FK Đerdap favorizovan u odnosu na druge klubove, najbolje pokazuje činjnica u kojoj se vidi da Đerdap od saveza dobija pet miliona dinara, dok FK Polet iz Bikinja, klub koji igra samo jedan rang niže dobija čitavih 400 hiljada dinara, što je daleko od srazmernog odnosa. U najnižem rangu se dobija 200 hiljada na godišnjem nivou, 400 hiljada u sledećem rangu, dok na trećem, u kome je Đerdap, bi po toj osnovi trebalo da sleduje 800 hiljada. Čak i ukoliko uzmemo da rast nije prosto lineraran, opet je malo verovatno da suma samo za dva ranga poraste 12,5 puta više.
Česte povrede fudbalera u najnižem rangu svakako da direktno imaju veze sa korupcijom i uplivom politike u sport. Baš zato što klubovi koji ne žele da učestvuju u nameštanju tendera, i ostalim koruptivnim radnjama, dobijaju kaznu u vidu nedobijanja novca od saveza, oni zato posledično igraju na lošim terenima. Loši tereni nadalje utiču loše po fudbal, a postaju i glavni krivac po česte povrede. Bilo bi interesantno kada bi se utvrdio nesrazmerni broj povreda koji se dešava na terenima tih klubova. Kao potkrepljenje toj tezi bih naveo da je samo na terenu u Donjoj Kruševici, bilo zabeleženo tri ozbiljne povrede fudbalera nesumnjivo i direktno vezane za loš i nesređen teren.
Drugi, ne slabiji pritisak na klub se vrši preko potpune izolaciji kluba od drugih društvenih činilaca u selu i to pre svega od onog glavnog, a to je Mesna zajednica. Prirodno je bilo da se fudbalski klub prvo obrati za pomoć mesnoj zajednici, te da od nje zatraži logističku podršku u postavljanju kluba na noge. Međutim kako predstavnici Mesnih zajednica direktno odgovaraju opštinskoj upravi, Mesna zajednica je ostala zatvorena za predstavnike kluba ne pruživši nikakvu pomoć. Štaviše u tom periodu tadašnji predsednik Mesne zajednice je dao ostavku na svoju funkciju ne bi li mogao da pomogne klubu. Ono što je lepša strana stvarnosti jeste, da ljudi koji su bili u Mesnoj zajednici, su privatno, iza kulisa pomagali klubu. Inače najčešće je slučaj taj da su u drugim seoskim klubovima Mesne zajednice diretkno povezane sa klubom igrajući preko njega prljavu igru korupcije, čija pravila propisuje opštinska uprava.
Sada u Opštinskoj ligi Golubac, više nema samo starog sportskog rivalstva između susednih sela, već je počelo na klubove da se gleda kao na one naše, i one koji bi trebalo da se „prevaspitaju“ ili „zatru“. Tako upravi kluba iz Donje Kruševice i danas odzvanjaju reči predsednika opštine Golubac, koji je rekao da mu meštani Donje Kruševice ne izlaze pred oči, pošto ne žele da im „bude pomognuto, i nisu zahvalni za ono što je opština uradila za njih“. Pored navedenog pokušaja nameštanja tendera, interesantno je i da pomoć klubu vredi svega 30 sigurnih glasova, koliko broji uprava kluba sa svim igračima. Dobra strana čitave ove priče je što sada klub iz Donje Kruševice više ne igra samo za bodove, niti iz rekreacije, već vrlo često igrači shvataju utakmice kao svojevrsnu pobunu protiv nepravednog sistema, a onda svaka fudbalska pobeda na lošem terenu, postaje trn u oku vlasti. Pređimo na kraj.
Na seoskom fudbalu, a verujem da sličnu sudbinu dele i drugi sportovi, se slamaju sa jedne strane koruptivne radnje u kojma se navlači novac u privatne džepove, a sa druge strane licemerna, po čoveka mizerna dodvoravanja politički moćnijem od sebe. U oba slučaja zakazuje država, i zato je na delu u jednoj posve naivnoj stvari, kao što je seoski, amaterski fudbal zarobljavanje države u još jednom zastrašujućem obliku. Sa jedne strane imamo dakle zakazivanje države kao nekog ko čuva opšte dobro, a sa druge strane imamo urušavanje države kao društvenog činilaca, koja se u potpunosti udaljava od svoje emancipacijske uloge terajući čoveka da odustane od svog dostojanstva. Najzad mi možemo uzrok ovako orobljavanje države, i samu korupciju da sagledamo ili kratkovido i da kažemo da je uzrok tome loša postavka ljudi na ključnim mestima ili da se odvažimo i sagledamo korupciju kao sistemski problem svakog kapitalističog poretka u kome se neminovno javlja hijerarhija, u kome kao sistemska nužnost postoji grupa ljudi koja ima bilo političku, bilo ekonomsku moć. Kada je sistem takav, da podstiče javljanje hijerarhije, za očekivati je da se javi poremećaj vrednosti koji na kraju vodi u perverzni materijalizam, a onda naravno i u korupciju. Naopake vrednosti stvaraju naopake ljude. No o tome više na drugom mestu. Ovo je samo mogući pravac u kojem vaša misao možda krene, a setite se, počelo je seoskim fudbalom.
Autor i foto: Uroš Mihajlović