Subota je veče, 29. dan u mesecu septembru - kada obično otvaramo Oktobarski salon, a godina 2007. Večiti derbi Partizan- Crvena Zvezda, tu u blizini, pored nas. Nadleće helikopter, možda nas drže na oku, a možda ih ne interesujemo, a možda smo u šumi... Možda čuvaju umetnike i ljubitelje umetnosti koji su došli na otvaranje Velike međunarodne izložbe - 48. Oktobarskog salona
Mikronarativi, izložba koja se događa na više mesta u gradu (galerije, muzeji, javni prostori), a na kojoj učestvuju svojim radovima 87 umetnika iz 13 zemalja otvorena je (uz pomoć navijača koje nismo mogli a da ne čujemo) za beogradsku publiku i trajaće do 11. novembra 2007.
U ime grada Beograda umetnicima i gostima se obratio Darijan Mihajlović, sekretar sekretarijata za kulturu zamolivši prisutne da minutom ćutanja odaju poštu preminulom gradonačelniku Beograda Nenadu Bogdanoviću.
"Ono što u stvari svi beograđani žele ostvaruje se u značajnoj meri kroz Oktobarski salon, koji postaje ogledalo Beograda i predstavlja na najbolji moguć način našu težnju približavanja Evropi. U tom smislu ova izložba, zahvaljujući selektoru, ali i svima koji su učestvovali u njenoj realizaciji, dala je ove godine rezultate koji ovu manifestaciju stavljaju u sam vrh i koja postaje sve uvaženija i poštovanija i kod nas ali i u svetu. Skupština grada je ovoj manifestaciji dala prioritet, pokazalo se sasvim opravdano, jer rezultat je da je ovo jedan od verovatno najboljih Oktobarskih salona do sad", rekao je Mihajlović.
"Dragi prijatelji, dame i gospodo, malo je čudan momenat, nadam se da umetnost koju štite helikopteri može biti konkurencija sa ovako važnim fudbalskim mečom koji se igra u našoj blizini. Stojimo ovde pomalo kao pop zvezde, ali, ipak bih želeo da govorimo o novoj skromnosti..." Ovako je kroz šalu, u kojoj ima i dosta istine, počeo svoj govor Roland Heđi, umetnički direktor 48. Oktobarskog salona.
Skromnom čoveku nije baš prijatno kad pred velikim skupom treba da govori o skromnosti, ali kad neko tako dobro poznaje umetnost, i kad ima tako iskrena, čista, zdrava razmišljanja o tendencijama u savremenoj umetnosti, neminovan utisak je: lakoća i jednostavnost koja preplavljuje čula i misli. Najčešće reči koje smo mogli čuti bile su: Mikronarativi- "male priče", Empatija- saosećanje, Skromnost, Tolerancija, Male opservacije, opažanja i razmišljanja, Intimna i konkretna osećanja, LIčne male realnosti... A zaključak je da novi koncept u kom umetnici postaju novi filozofi umesto da filozofi budu umetnici, menja iz korena shvatanje koje je postalo utopija savremenog društva, shvatanje o velikim idejama i univerzalnosti čovečanstva...
Na kraju, Heđi se "zahvalio umetnicama koje u okviru ove izložbe donose novu toplotu, intimnost i osećajnost u pristupu umetnosti i odao jednu vrstu omaža Beogradu, mi smo u ovom delu Evrope malo umorni od spoljnjih objašnjenja, ideologija, koje su uglavnom veoma rigidne, sada vraćamo suštinski ljudskim vrednostima, ovom izložbom Beograd postaje metropola umetničkog života centralne i stočne Evrope..."
Tri ravnopravne nagrade 48. Oktobarskog salona u ime žirija dodelila je Darka Radosavljević: Jednu od nagrada dobili su rad "Gutanje senke" Čan Sang Mjqanga i rad "Usnuli dečak" Kim Hjun Sua, predstavnici Azijske scene. Drugu ravnopravnu nagradu dobio je Jirži Černicki iz Češke za rad iz serije "Jastučići za igle"- Dnevni vudu. Treću nagradu dobila je grupa "Škart" za rad "Moje kuvarice", koja je takođe dobila i nagradu Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, a koji nas trenutno prestavljaju u Skoplju, potcrtavajući na taj način internacionalni karakter ove manifestacije.
U svom jubileju 50. godina KCB je ustanovio i po prvi put dodelio nagradu Karli Mati u vidu samostalne izložbe koja će biti organizovana u galeriji KCB. Ovu nagradu je italijanskoj umetnici dodelila Danica Jovović Prodanović, čime je Međunarodna izložba 48. Oktobarski salon- Mikronarativi zvanično i otvorena.
Totalan kontrast: umetnost i fudbal, kultura i kult- ura, mikronarativi i makropopulizam, među prisutnima na izložbi (oko 1000) verovatno bi našli malo više onih koji prate fudbal, nego što bi među navijačima (oko 30.000) našli onih koje umetnost zanima. Kaže se vrlo često - fudbal je umetnost, ali nikad nisam čuo da je neko rekao - umetnost je fudbal.
Na stadionu rezultat nerešen (ili ti 2:2 za Zvezdu), ali kažu - fudbal pobeđuje. Na izložbi pobednika nema, i niko ne gubi. Možda je čudno što uopšte spominjem fudbal u tekstu o salonu, ali ovo je već druga godina da se otvaranje Oktobarca i Derbi odigravaju istog dana. Da li je to samo slučajnost, možda postane i tradicija, možda je to slika stvarnosti i realnost ovog mikronarativa. Stvarno ne znam. Ja navijam za umetnost.
p.s. I pomalo za Partizan.
Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Mirjana Ristić