Mnogo je „podgrejanih“, ponovo okupljenih, „skrpljenih“ bendova nastupalo poslednjih godina, mnogo je onih koji misle da na staru slavu mogu i treba da zarade novac, i nažalost, bilo je onih za koje smo mogli da kažemo: „pa, nije to –to...“ Tačno je da ovo nisu Gansi koje smo nekada slušali, samo je Axl ostao... Tačno je i da je mnogo vremena prošlo otkada je on poslednji put išao na ovakve turneje. Pričalo se da se „ugojio“, da je imao problema, da više ne peva kao ranije... I zbog svega toga, mnogo je starih fanova ušlo u Arenu skeptično, bojažljivo, sa malim strahom od razočaranja u svoj omiljeni bend. Ali nakon dva i po sata fantastične svirke, više ne postoji nikakva sumnja u to da su „oni“ Gansi, nekada bili toliko dobri velikim delom zbog W. Axl Rose-a, čoveka kojeg je publika obožavala, a sada ga i poštuje kao pravog i velikog muzičara.
„Nightshift“, pa Danko Jones, pa pauza... Trebalo je čekati, i biti strpljiv u Areni, ali ako ste čekali toliko godina, šta je još neki sat preko... Pola sata pre ponoći pogasila su se svetla i uz vrisak i „Chinese Democracy”, bend se pojavio na bini, dovoljno “skupoj” da svi budu zadovoljni, ali i ne preterano „napadnoj“ da se skrene pažnja sa onoga što je zapravo važno u celoj priči... Axl u farmerkama i sjajnom sakou, sa šeširom preko „one“ marame... To i jeste, i nije on... Da li još uvek ima harizmu kao nekad?
Pomalo prejako ozvučenje koje nije davalo jasnu sliku svakoga od njih, u početku je pomalo paralo uši, uši skoncentrisane na to da se čuje koliko se Axl promenio ili nije, da li mu je i ovaj bend dobar kao onaj... Ali kada je jednom krenula „ludnica“ u hali uz „Welcome To The Jungle”, nikome od 13 hiljada ljudi više nije bilo važno sve to, bilo je lako prepustiti se... „It's So Easy”, “Mr. Brownstone”, “Sorry”, “Better”, a onda i predstavljanje jednog od gitarista, Ričarda Fortusa, i njegov solo… Nije lako bilo ni jednome od njih! Ući u “cipele” jednog Slasha, i biti ocenjivan u odnosu na njega, veliki je izazov. I verovatno je i tačno da ni jedan od trojice gitarista u bendu nema tu harizmu kojom je Slash isijavao sa bine, ali dokazali su momci da nisu bez osnova pozvani da nastupaju pod jednim tako legendarnim imenom kao što je „Guns ‘N’Roses”.
I SVIRKA I ZASTAVE
Pirotehnika, svetla i “ludilo” uz “Live And Let Die”, još jedan njihov veliki hit, a onda opet povratak na novi album uz “This I Love”. Nakon “Rocket Queen” i Dizzy Reed je dobio svojih pet minuta za klavirom… Dva velika hita, “You Could Be Mine” i “Sweet Child O' Mine” zapalila su Arenu, do ovog trenutka svima je već bilo jasno da je ovo koncert koji će pamtiti! DJ Ashba imao je svoj solo na gitari, Axl je napokon obukao i kariranu košulju, a publika je imala svoj “momenat” za prepričavanje: Axl je pevao sa srpskom zastavom u rukama!
I to je bio tek početak “vrhunca”, imali su oni još po nekog keca u rukavu da potpuno razoružaju publiku…
Malo Pink Floyd-a i “Another Brick in the Wall”, a onda on i klavir… i jedna od pesama koja svaki put i kod svakoga, može da “upali” emocije koje možda i ne znate da postoje… “November Rain” pevali su svi, sa rukama u vazduhu, hiljade ljudi je snimalo te momente na koje će se sigurno “naježiti” i godinama posle ovog koncerta. A mnogo njih uslikalo je i belu zastavu na kojoj je pisalo “Welcome, Sweet Child of Belgrade!” Marketing i dodvoravanje publici ili nešto sasvim drugo, nije bilo ni važno, trud je urodio plodom, a misija obavljena: svi su bili oduševljeni ovim gestom!
AXL JE JOŠ ZVEZDA I VRISAK
Axl je podsetio svoju publiku da je izuzetan pijanista i da ni onda nije sedao za klavir „tek onako“... A pevao je, sve vreme, bolje nego na vrhuncu karijere! Uprkos svim problemima i pričama koje su ga svih ovih godina pratile, na najbolji mogući način je dokazao da “ono nešto” ne umire, i da još u njemu ima i glasa i snage i volje da bude velika rok zvezda! Vidi se na tom licu da je prošlo mnogo godina, vidi se i da više nije “mlad i lud”, ali se vidi i velika želja da se vrati svojoj publici i da pokaže ko je i šta je. Svi oni pokreti, ono trčanje po bini i stav koji su imitirali toliki pevači širom sveta, sve je tu! Ona boja glasa, i ono “vrištanje” od kojih se i najboljima zategne grlo kada pokušaju da ga “skinu”… Svaku deonicu otpevao je kao u najboljim danima!
Ali ipak je pustio publiku da nakon “Pink Pantera” i Bumblefoot-ovog sola na gitari nešto otpeva umesto njega… Skoro neprimetno su gitaristi Gansa nakon solaže krenuli sa “Don’t Cry”… Publika je krenula da peva uglas, strofu po strofu, refren po refren! Tek na poslednjoj strofi pojavio se i Axl, da završimo pesmu zajedno...
Opet malo novog albuma uz „I.R.S.”, a zatim još “sečenja vena” uz Dilanovu “Knockin' On Heaven's Door” i fantastičan kraj regularnog dela uz “Nightrain”.
Vrištanje, buka, navijanje i aplauzi, iako je već uveliko bila noć publika je htela još! Naravno da su se vratili, i uz malo “džemovanja” predstavili još jednu od pesama sa “Chinese Democracy”, “Madagascar”. Potpuno oduševljenje izazvali su narednom pesmom, odličnim izvođenjem velikog hita grupe AC/DC “Whole Lotta Rosie”. Za kraj, očekivano, “Paradise City”! Uz pirotehniku, vatre, konfete, zaista zaglušujuću buku u Areni i hiljade oduševljenih lica, završilo se ovo gostovanje za pamćenje!
Poslednji veliki “stadionski” bend poklonio se publici kojoj ne bi smetalo ni da je jutro dočekala u Areni! Posle svega, zaista nikome više nije bilo važno da li Axl pokušava da se vrati na scenu “na račun stare slave”, da li ima ili nema pravo da koristi ime “Guns ‘N’Roses” ako je jedini preostali član tog benda, da li hoće “da zaradi” na emocijama publike koja je toliko godina sanjala da sve ove pesme čuje uživo… Ne, to zaista više nije bilo važno, jer iza sebe ima fantastičan bend, očigledno ne pristaje na “osrednju” svirku, i bez svake sumnje, i dalje ima osećaj za scenu kakvim se malo ko može pohvaliti! Mladalačko “ludilo” zamenio je iskustvom i sada zaista zaslužuje poštovanje.
“Moraćemo ovo da uradimo još koji put!”, rekao je u jednom momentu. Da, Axl... Moraćemo!
Tekst: Ljiljana Zdravković