Slikari Tadija Janičić i Petar Mirković sa novosadske nezavisne umetničke likovne scene u intervjuu za magazin "Diplomacy & Commerce" govore otvoreno o pripremama Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021.
U oktobru 2016. godine Novi Sad je poneo laskavu titulu Evropske prestonice kulture za 2021. Očekivanja su bila velika, tapšanja čujna, proslave mnoge. Sve vreme od tada Novosađani i okolina mogu da prate različita dešavanja po gradu, ali sve glasnije se od strane umetničke scene u Novom Sadu čuju i su žalbe na kulturne programe i odnos prema lokalnoj umetničkoj sceni Fondacije NS 2021 koja je zadužena za relizaciju ovog projekta.
O čemu je, zapravo, reč razgovarali smo sa dva savremena umetnika, koji svoj rad stvaraju tamo, "na onoj strani", u takozvanoj Kineskoj četvrti. To su Petar Mirković i Tadija Janičić.
Uskoro će biti tri godine od dobijanja titule. Razumemo li značaj i jačinu nošenja titule Evorpske kulturne prestonice, šta nam donosi i koliko je "čujno"?
Petar Mirković: Nije ni važno da svi shvate, ali je bitno da shvate oni koji bi trebalo, oni koji su odgovorni. To je svakako velika prilika koja se ne dešava često, a da li će uspeti da je iskoriste – to ćemo da vidimo.
Šta bi, u obrnutoj situaciji, propuštena prilika značila i za Novi Sad i za Srbiju?
Tadija Janičić: Za Novi Sad bi značilo katastrofu, jer bi se prokockala ta velika šansa koja se ne dobija tako često. Nadam se da se to poverenje koje nam je ukazano neće izigrati od strane tih ljudi koji rukovode projektom.
Pripadnici nezavisne kulturne scene žale se da su u velikoj meri isključeni iz planiranja tog projekta. Između ostalih, i vi ukazujete na tako nešto. Kome je u interesu ćutanje i zatvaranje u neki lični prostor?
Petar Mirković: Celokupan projekat 2021 vodi Fondacija 2021 koja je jedna hermetički zatvorena grupa ljudi i koji su to preuzeli kao svoju privatnu stvar. U startu, znamo da to nije gradska institucija, da je to neko ko radi za potrebe grada, takoreći privatna firma koja sama odlučuje o svemu tome i ne uključuje ostale saradnike. Znamo da je pola budžeta namenjeno za grad kulture; namenjena je jedna polovina za infrastrukturu, drugi deo za programe. Ako uzmemo u obzir koje su to cifre navođene ranije u nekim medijima, to je ogromna količina novca za programe.
Međutim, programski se ništa ne dešava. Oni ih sami stvaraju, a ne uključuju druge učesnike na sceni. Pozivaju se stalno na neki big book koji je kao osnova tog projekta, a big book je pravljen pre konkurisanja, što znači da je bio neka skica pre projekta.
Očekivali smo da bar vidimo petogodišnji plan ili desetogodišnji, da vidimo kako se to radi, da vidimo smernice, koje su jake, koje slabe karike, da se uradi jedna ozbiljna analiza, pa da se pametno napravi program i projekti koji će da rade u tom pravcu. Mi, dakle, imamo gomilu nekih izmišljenih programa koji su neozbiljni i amaterski.
Šta bi za Vas bila "ozbiljnija" izložba lokalnih umetnika?
Tadija Janičić: Do ozbiljnije ponude može doći ako su oni ozbiljni to da shvate na takav način, da počnu konačno u gradu da serviraju vrhunske izložbe i programe, da se ne glupiramo sa tim petorazrednim događajima. Ima tu dosta folklora, festivala, da kažem, onako sumnjivog porekla.
Zašto je bitno da se razume i pita lokalna kulturna scena? Šta učešće sa te strane znači za mlade umetnike?
Petar Mirković: Mi, takoreći, nemamo drugu kulturu osim lokalne. Ne možemo da se bavimo svetskom scenom, nego samo onim što je ovde, što možemo da koristimo, da razvijamo. Kultura je nosilac čitavog jednog društva i identiteta, kroz kulturu se čuva identitet, kroz kulturu se čuva društvo. Kad pogledate na globalnom nivou, sve što daje određenu odliku jednog podneblja je kultura.
Potrebno je pričati o svim učesnicima na kulturnoj sceni. I mladi i stari trebalo bi da nose kulturni sistem jednog grada podjednako. Ovde je sada mogućnost da se nešto pogura, dobila se i novčana podrška da se kulturni sistem razvije, da on malo oživi i da posle nastavi na tom talasu da traje. Međutim, nisam siguran da se ovde radi na takav način i da se na takav način doživelo.
Jeste li pokušavali da organizujete sastanke sa nekim u Fondaciji, da dođete do nekoga?
Tadija Janičić: Jesmo. Mi imamo jako dobru saradnju sa gradskim sekretarom za kulturu, sa Daliborom Rožićem. Njegova vrata su nam uvek otvorena, ali sa ovim momcima iz 2021 se nađemo, ali to bude samo klimanje glavom i reči: "Kažite šta treba, otvoreni smo za sve". Međutim, kad izađemo i kad se zatvore vrata – od toga nema ništa.
Vidite li neko rešenje? Bar što se tiče te komunikacije?
Petar Mirković: Što se tiče komunikacije, mi se svakako manje-više svi poznajemo u ovom gradu koji nije toliko veliki, i uvek je sa strane Fondacije postojala ta želja u smislu "hajde da sarađujemo", pozivi i slično. Međutim, kada stvarno dođe do toga, onda se ništa ne dešava. Tako da trenutno nemamo nikakvu komunikaciju. Ne pozivaju partnere sa strane, što bi se reklo. Mislim, bili smo na nekim sastancima, ali to je sve kozmetika, i to je sve pro forme. Dakle, mi zaista ne znamo šta se dešava.
Tadija Janičić: Konkretno vezano za ovaj naš prostor, da se pitaju za atelje koji će ispunjavati bar neke osnovne standarde, oni – ništa. Bez obzira na to što smo mi tolike godine tu, oni se nisu konsultovali sa nama. Čujem pre neki dan da su Peri rekli da će pločice u kupatilu biti bele boje. Toliko znamo.
Petar Mirković: Jedina rešenja vidimo u reviziji i proceni kompetentnosti ljudi na višim pozicijama u Fondaciji. Mi znamo da je postojala velika fama oko tadašnjeg art direktora. To se pojavljivalo u medijima, onda se on povukao sa te pozicije nakon nekoliko meseci i do današnjeg dana u gradu kulture ti nemaš art direktora u Fondaciji.
Tadija Janičić: Što je ključno mesto.
Petar Mirković: Da, ključno mesto. I tih nekoliko što vode je sumnjivo da li imaju kompentencije za to. Ovo nije samo festival, već kultura na nivou grada, a ne samo jednodnevni događaj, nešto što bi trebalo da bude veselje. I sve ima taj vašarski imidž, taj festivalski teatar. Gotovo da ni jedan program nije bez koncerta ili bez nečega sličnog. Čak su nam i Nove godine ušle pod projekat. Doček Nove godine koji se uvek slavio na Trgu je ušao u knjigu kao kulturni program, kao da su oni smislili, i to se vodi kao bitna stavka – dve Nove godine je prvi projekat Grada kulture.
Vaš komentar na instalaciju Joko Ono?
Petar Mirković: Skandalozna stvar! Joko Ono čak nije ni priznata na svetskoj sceni kao savremeni umetnik, ona je poznata po tome što je udovica Džona Lenona i to je to. Međutim, ona, šajka, skulpturalna vrednost toga, ideja projekta, proglašavanje Tvrđave i prvog svetskog mira i slično. To su neke stvari koje zaista ne znamo kako da komentarišemo. To ne bi smelo da se dešava.
Početkom jula u novosadskoj "Svilari" je organizovan događaj koji je najavljen kao izložba dela Tuluz-Lotreka. Šta su Novosađani zapravo videli na toj izložbi? Da li je tačno da kao komentar na ovu izložbu sa prijateljima umetnicima organizujete izložbu "Van Gogh iz novosadskih kolekcija" na kojoj će biti izloženi posteri, magneti za frižider i majice sa printovima dela slavnog umetnika i da ćete pozvati pevača Đuleta Van Goga pod parolom "Umetnik je prisutan"?
Petar Mirković: Imali smo prilike da vidimo ono što su nazvali "Izložba Tuluz-Lotreka", gde su izloženi neki reprinti iz nekih, ne znamo kakvih, serija, nekih izvora. Dakle, nešto što se nikako ne može nazvati originalnim radom, što nema status umetničkog rada, a to je predstavljeno kao delo Tuluz-Lotreka. Sve ostalo je mnogo bitnije: da bude koncert, da posle bude koktel... Suština je da se ne možemo igrati sa takvim stvarima. Zna se kako izgleda produkcija izložbi, a mi ne znamo ni ko je to organizovao, ni kako, da li je to u sklopu neke savremene umetnosti, scene, ili šta je to? To je jedan populistički projekat koji bi trebalo da služi kao svojevrsni pokazatelj medijima da se, kao, nešto radi.
Tadija Janičić: Gledao sam po gradu, odzvanjalo je na sva zvona, ali to je u suštini jedno prodavanje magle. Ja mogu da pričam samo iz ugla slikara, umetnika, a to što je prikazano je na izuzetno niskom nivou, to čak vređa i inteligenciju. Toliko je loše, da ne znam da li nešto ispod toga može da se smisli.
Tačno je, mi ćemo krajem oktobra da organizujemo izložbu "Van Gogh iz novosadskih kolecija" kod nas ovde. Biće to velika izložba. Možemo da garantujemo da će biti kvalitetnija nego ova Lotrekova koju ste upravo videli. Biće dosta radova iz novosadskih kolekcija Van Goga koji će biti premijerno prikazani. Mislim da će to biti jedan pravi i veliki naš doprinos Novom Sadu.
Takozvana Kineska četvrt u Novom Sadu, namenjena za potrebe kulturnih i kreativnih industrija, postaće jedinstveno mesto u Srbiji i jedno od malobrojnih u regionu. Ovako se pisalo i pričalo tokom 2018. godine redovno i po malo pompezno. U mom sećanju je taj novosadski deo ostao kao jedno od malobrojnih alternativnih, kulturnih i kreativnih prenosilaca sadržaja za mlade. Tamo sam prvi put slušala grupu Negativ. A, šta se danas dešava iza tih zidova?
Petar Mirković: Ja sam došao ovde pre nekih 17 godina, sarađivao sa lokalnim radionicama, pa posle izvodio skulpture, onda se oslobodio ovaj prostor koji sam prepravio u atelje, pridružio mi se Tadija, i mi smo ovde zajedno nekih desetak godina.
Tadija Janičić: Samo da se nadovežem – bez osnovnih uslova za rad, kao što vidiš. Nemamo vodu, diskutabilna je i struja, nemamo kupatilo, uslovi u kojima radimo su jako teški, a kirija je svaki mesec redovna.
Petar Mirković: Trebalo bi, takođe, spomenuti da kulturni kvart Kineska četvrt, uopšte nije ideja Fondacije 2021, nego da se ovde već desila rekonstrukcija pre nekih 8-9 godina, što je vidljivo golim okom. Da, postojala je inicijativa od strane Grada, zajedno sa grupom arhitekata, koju smo izneli otprilike 2010. godine. Krenulo se tako u rekonstrukciju, ovde je urađeno popločavanje, kaldrma, zamenjen je krov na ovoj zgradi, i to se sve može videti jasno u gradskim papirima. Onda je došlo do izbora i smene struktura, to je ostalo da stoji tako narednih 7-8 godina, dok se onda nije pojavila Fondacija 2021 i to preuzela kao svoj projekat. Upisali su to i više nisu nikad naveli da je, zapravo, Grad već potrošio veću sumu novca, već sredio jedan deo, ovo je bilo stavljano pod zaštitu, pa je zaštita skidana – to je jedan proces koji veoma dugo traje.
Petar Mirković: Uopšte nije naivno. Ovde se govori o bivšem fabričkom kompleksu fabrike "Petar Drapšin" i Kineska četvrt, sad zavisno od projekta, ali možemo govoriti o nekih dvadesetak hiljada kvadrata. Napuniti toliku količinu prostora kulturnim sadržajem mislim da nije jednostavno ni jednom Berlinu, a ne Novom Sadu. To bi trebalo da sve bude spremno, da imamo razvijen neki sistem – ko će biti nosilac kulturne scene, ko će to pogurati, a ne samo da se ide obrnuto – ovde se ide od neke scenografije ka sadržaju, idemo od kulisa ka sadržaju, što je naopačke. Prave se prostori za pozorišta, galerije, kako god, a ne znamo ko će to da vodi, ko će to da nosi, ko će biti taj glavni motor i pokretač svega toga.
Podsećamo, Kineska četvrt, iseljena je krajem septembra 2018. godine kako bi na tom mestu, navodno, bio izgrađen "Youth Creative Polis", novi omladinski centar predviđen projektima Evropska prestonica kulture 2021 i Evropska prestonica mladih 2019 (OPENS).
Tokom leta te godine srušeni su dotrajali objekti, dok su majstori i zanatlije napustili Kinesku četvrt tokom maja 2018. godine.
Tadija Janičić: Strepimo svi šta će se desiti 2021. Plašim se sadržaja, šta će tada biti u Kineskoj četvrti, plašim se da već 2022. to ne sklizne u jeftinu zabavu.
Petar Mirković: Ne vidimo nikakav ozbiljan materijal, ideju, koncept, strategiju, šta se sa ovim radi, a vreme kuca – već je 5 do 12.
PETAR MIRKOVIĆ
Petar Mirković (1978) je savremeni vizuelni umetnik čiji umetnički rukopis markira doživljaj savremenog sveta i društva kroz urbane pejzaže koji asociraju na kadrove iz filmova, nešto poput Godarovskih scena kakve bi bile da pripadaju 21. veku.
Akademiju umetnosti završio je u Novom Sadu, izlagao je na značajnim umetničkim sajmovima u Njujorku, Istanbulu, Bazelu, Beču, Majamiju...
Njegovo delo MB5 predstavljeno je u aukcijskoj kući Sotheby’s u Londonu.
TADIJA JANIČIĆ
Tadija Janičić (1980) je umetničkoj i široj publici poznat po svom provokativnom, ali nenametljivom opusu, po specifičnom likovnom jeziku kojim dominira bogata i živa paleta boja, te po transparentnosti i otvorenosti stava, ironično i sarkastično usmerenog prvenstveno na bolesti i izopačenosti savremenog društva i čoveka kao njegovog proizvoda i proizvođača.
Ono što ga izdvaja od mora drugih pre svega mladih umetnika jeste neposredan slikarski jezik, svedenost i jednostavnost likovnog izraza, ali i potreba i hrabrost da posve transparentno i nenaglašeno-angažovano progovori o svetu u kome živi i stvara.
Razgovarala: Milica Savić
Foto: Privatna arhiva