Kada je krajem prošle godine stravičan požar zahvatio romsko naselje u ulici Vuka Vrčevića u Beogradu, gde je nekoliko porodica, potpuno neočekivano, gotovo u trenu ostalo bez doma i sigurnosti, entuzijazam i dobra volja nekolicine dobrih ljudi vratila je ovim unesrećenim ljudima osmeh na lice. Umetnica Marija Kauzlarić je zajedno sa svojim prijateljima pokrenula humanitarnu akciju “DoMiraj”, i uložila sve napore ne bi li se elementarno pravo svakog čoveka na krov nad glavom ponovo realizovalo. Uzbudljiva, pomalo neočekivana i emocijama nabijena priča o solidarnosti, podršci, zajedništvu i na kraju ponekad zaboravljenoj ljudskosti, poslužila je kao primer i sasvim opravdano kao neiscrpna inspiracija mnogima.
Kako ste došli na ideju pokretanja jedne ovakve humanitarne akcije? Da li ste se i u prošlosti bavili humanitarnim radom?
- Društvenu akciju “DoMiraj” pokrenula je grupa umetnika, umetnica i prijatelja mahom okupljenih oko umetničkog ateljea “Mileševska 7”. Niko od nas, koliko znam, ranije se nije bavio sličnim radom. Naša iskustva bila su više u vezi sa projektima iz oblasti umetnosti ili kulture. Za nas, od samog početka, inicijativa koju smo pokrenuli nije imala prosto humanitarni karakter, niti je humanitarizam uloga u kojoj smo se prepoznali. To je pre svega bio pokušaj solidarne zajedničke akcije usmerene ka dizanju svesti, samim tim što je to široka kulturna i, pre svega, politička akcija koja je deo šireg spektra borbi, poput aktuelne borbe za pravo na krov nad glavom, protiv izvršitelja i prinudnih iseljenja, borbe za očuvanje životne sredine, protiv mini hidro-elektrana, borbe za javno finansirano, kvalitetno i svima dostupno visoko obrazovanje, borbe oko radnih uslova. Kada kažemo da su te borbe političke, nipošto ne želimo da sugerišemo da one imaju bilo kakve veze sa aktuelnom parlamentarnom politikom, već da to nisu izolovana pitanja. Ona proističu iz istih zajedničkih društvenih problema, što ih i čini političkim. Humanitarne akcije, poput prikupljanja novca za lečenje putem SMS poruka, promovišu se kao jedino sredstvo za rešavanje društvenih problema, međutim, takve akcije ne samo da ne uspevaju da otklone posledice brzog propadanja društva, već skreću pažnju sa stvarnih uzroka propadanja, tako što odgovornost za društvene probleme prebacuju na nivo lične etike. One su stoga, iako mogu proisticati iz vrlo plemenitih namera, i same simptom sve dublje krize u kojoj se nalazimo, krize koja pogađa većinu stanovništva. Želeli smo da prekoračimo te granice. U tom pogledu, ni umetnost nije izolovana društvena oblast. Ne verujemo u umetnost zarad umetnosti. Ova akcija je mnoge učesnike i učesnice navela da prepoznaju da je umetnost integralan deo društva u kome nastaje, da su naš položaj i sudbina umetnosti u društvu tesno povezani sa svim ovim zajedničkim problemima, dok umetnost jeste posao okrenut ljudima u svakom smislu.
Šta je to što je izdvojilo ovu tragediju u moru drugih te vas motivisalo da učinite sve što možete kako biste porodicama koje su ostale bez doma bezuslovno pomogli?
- Lično poznajemo ljude koji žive u naselju Vuka Vrčevića. Unazad par godina razvila su se velika prijateljstva sa ljudima iz naselja, jer smo sarađivali na projektima koji su se ticali života mladih Roma u Beogradu. Svaki put bili smo dočekani i ugošćeni kao da smo im deo najbliže porodice. Družimo se. Najprirodnija stvar je pozvati prijatelja i ponuditi mu pomoć kada čuješ da je u nevolji.
Vi i grupa vaših prijatelja uspeli ste da animirate veliki broj ljudi, te ih podstaknete da vam pomognu u ovoj akciji. Kako vam je to pošlo za rukom?
- Nekada je dovoljno pitati prvu osobu pored sebe za pomoć. Nikada ne znate kuda će vas to odvesti. Na primer, mnogi ljudi koji su nam pomogli nisu ni imali osećaj da su to uradili. Mislili su da je to što su nas recimo samo usmerili nekom informacijom nedovoljno. A u tome leži ključ povezivanja. I najmanja pomoć bila je i te kako značajna. I svaka veoma važna da se stvori mreža koja funkcioniše. Ljudi iz inicijative Združena akcija “Krov nad glavom” su nam se najbrže priključili, tako što su nam na korišćenje ustupili svoj račun, takođe “TIM8”, grupa mladih arhitekata s ranijim iskustvom u projektovanju kuća za privremeno stanovanje, koja je već učestvovala u sličnom projektu, pružila je svoju pomoć, kao i Uroš Arsić, fotoreporter koji je fotografisao požar i koji je od trenutka same nesreće dokumentovao stanje u naselju i naše aktivnosti.
Zahvaljujući donacijama mnogih ljudi, ali i vašem ličnom angažovanju, podigli ste kuću za jednu majku i njeno dvoje dece. Kakvo je iskustvo bilo raditi na mešalici i doprineti jednom ovakvom poduhvatu?
- Zapravo pored samostalne kuće, u kojoj sada živi samohrana majka Vesna, pomenula bih da smo reparirali i adaptirali još nekoliko kuća materijalom kupljenim od donacija. Vesna je samo jedna od nekoliko samohranih majki koja je ostala bez krova nad glavom. Sve te žene i bez ove nesreće veoma teško žive. Kada su krenuli radovi otvorilo se mnogo novih mogućnosti i načina na koje bi mogli što korisnije upotrebiti sredstva. Uštedeli smo, naravno, mnogo na radnoj snazi. Organizovali smo u nekoliko navrata prave mobe. Radove je vodio i nadgledao iskusan majstor iz naselja, a usput je i svako od nas „ispekao“ po neki zidarski zanat, jer nam se pridružilo puno veštih zanatlija, takođe iz naselja. Ja sam na primer imala priliku da naučim kako da radim na mešalici.
Kako je izgledao čitav proces akcije - od momenta rađanja ideje do njene realizacije?
- Veoma slično, ako ne i sasvim identično svakom početku umetničkog projekta. Baš kao i ova spontana inicijativa pomoći prijateljima, umetnički projekti su često samoorganizovani i, nažalost, najčešće ostaju i samofinansirani, jer smer u kome se društvo već decenijama razvija podrazumeva da zadovoljenje ljudskih potreba, prava na krov nad glavom baš kao i potrebe za umetnošću, nije cilj po sebi, već stepenica u profitnim aktivnostima. Tako smo svedoci paradoksalnih pojava poput megalomanskih građevinskih poduhvata i istovremenog izbacivanja ljudi na ulicu i nemogućnosti društva da se zaštiti od nesreća ili da reši komunalne probleme. Insistiranja na razvitku kulture i svođenja obrazovanja na robu koja se prodaje po sve višim cenama, pa je stoga većini nedostupna. Stihijskog uvođenja ekoloških kontejnera, opet u ključu lične odgovornosti, dok se razara ekosistem Stare planine. Veoma često se susretnemo sa događajima za koje mislimo da nas nadilaze. Da smo manji od njih. Takav odnos je jako pesimističan, veoma raširen i blokirajući. Ne mogu reći da i mi nismo tokom realizacije imali takve trenutke. Nadam se da ćemo mi inspirisati druge isto onoliko koliko su nas inspirisali neki.
Po završetku ove kampanje usledila je izložba kao omaž snazi i lepoti ljudske solidarnosti. Koji su to prizori koji su u najvećoj meri obeležili ovaj emotivni proces?
- Da, desilo se da su nas zvali iz “Ulične galerije” i ponudili nam termin za izložbu. To je bila dobra prilika da napravimo omaž našoj akciji i da pomenemo baš svaku osobu i organizaciju koja je pomogla ovu inicijativu. Mešalica za beton radila je i na otvaranju izložbe. Mešalica je dobila status maskote inicijative, svi su prilazili i slikali se sa njom. Izgleda da je mešalica, ova mehanička naprava, postala simbol ideje da svako ima pravo na dostojanstven život, i da to znači da niko ne sme da bude gladan i bez doma, nikome ne sme biti uskraćen pristup obrazovanju i zdravstvu! Mešalica je tu bila kao neki dokaz da se jedino zajedničkim naporima možemo izboriti za svoja prava!
Karudfanding kampanja “DoMiraj” ostavila je značajan trag u javnosti. Smatrate li da postoji prostor i mogućnost da se u budućnosti posvetite sličnim humanitarnim projektima?
- Kraudfanding bio je jedan od načina za prikupljanje sredstava, uz prodajne umetničke izložbe i pomoć raznih donatora u vidu građevinskih materijala. Prednost takvog delovanja ogleda se u potencijalnoj javnoj vidljivosti. To je važna strana onoga što smo želeli da postignemo, ali ne i naš krajnji cilj. Želeli smo da ukažemo na problem, ali još više da pokušamo da otvorimo mogućnost za buduća rešenja, kroz optimizam. U materijalnom smislu nismo mnogo učinili, ali prava vrednost leži u otvorenim mogućnostima. Tu pre svega mislim na već pomenutu svest o zajedničkim problemima koji zahtevaju sistemska rešenja. Ovakva svest proističe iz stvaranja zajedničkog iskustva, povezivanja različitih inicijativa i upoznavanja ljudi, koje će se nastaviti i koje je svojevrsan usmeni dokument o solidarnosti. Nadamo se da će se takav proces nastaviti u smeru izgradnje autonomnih kapaciteta za delovanje, za pružanje uzajamne podrške, zaštite i vršenje pritiska na državu, koja sve više želi da se povuče iz javne sfere i otrese odgovornosti, čemu humanitarne akcije bez političke svesti lako mogu ići na ruku.
Kažu da ste ovom inicijativom mnogima vratili veru u ljude. Kako se zbog toga osećate?
- Ako tako kažu to je pomalo zastrašujuće jer nama se čini da je vera u ljude i te kako prisutna. Da je nije bilo mi ništa od ovoga ne bismo uspeli. Ljudi zaista žele da se aktiviraju i hoće da se priključe samo ih treba uključiti. Potrebno je samo toliko malo. A osećaj je dobar kada znaš da nisi sam.
Autor: Marija Milošević
Foto: Uroš Arsić