Neumornim stvaralačkim radom, koji je njen životni saputnik Nebojša Pajkić (67) nazvao kliničkim radoholičarstvom, književnica Isidora Bjelica (51) bori se sa mnogim životnim nedaćama, od kojih je najteža bolest koja joj je dijagnostikovana pre pet godina. Konstantno balansirajući na ivici života i smrti, jedan od koraka koje je preduzela da bi se spasla bio je reprogramiranje podsvesti, što je uključivalo saznanje o uzroku kancera i oslobađanje od štetnih stvari iz neposrednog okruženja i pravila ponašanja koja je naučila u detinjstvu. Između ostalog, danas više ne udovoljava svima i nema očekivanja, ne čita novine i ne sluša vesti i čaršijska ogovaranja, a u potrazi za ozdravljenjem proputovala je celu planetu. O tome piše u nekoliko svojih knjiga, a sada je odlučila da ispriča i nešto o čemu nikad nije govorila – susretima sa šamanima i neobičnim travkama koje je uzimala. Sve vreme uz nju je njena porodica, kao neiscrpni izvor ljubavi i podrške, suprug Nebojša, s kojim je ove godine proslavila dve i po decenije braka, i njihova deca, sin Lav Grigorije (23) i kćerka Vila Anđelina (17).
Oduvek ste otvoreno govorili o svemu što prolazite u životu. Postoji li još nešto što niste rekli, a žarko želite da ispričate?
– Na Sajmu knjiga, u izdanju Lagune, pojaviće se moj autobiografski roman "Poslednji put", o mom tajnom boravku u Peruu. Tu sam pisala o onome što sam prećutkivala misleći da je to previše za ovu sredinu. Ali kad prođete ono što sam ja, iskreno prestane da vas brine da li je nešto previše. Prosto je: knjiga je uvek pismo Bogu, a njemu nikad nije previše istine. Roman pored opisa kako izgleda proći sve šamanske rituale, od ajahuaske do san pedra, otkriva stvari o kojima nisam govorila. Ovo je moje samoprekoračenje.
Upravo je izašao još jedan vaš roman, "Šta žene žele". U kojim okolnostima je nastao?
– To su autentična pisma, naravno sa promenjenim imenima, odnosno pitanja koja su mi žene postavljale, a ja na njih odgovarala. Na neki neobičan način, kao što naša ženska tela izgledaju slično, tako i naše misli i zapitanosti liče. Možda se okolnosti menjaju, ali žene uvek imaju manje-više iste želje i brige. Knjiga se pre svega može koristiti za samoterapiju, za izlazak iz destruktivnih uverenja koja su nam "ubačena" još do sedme godine života, a mi verujemo da su naša. To su ti "demoni", odnosno informacijski virusi koji stoje između nas i naših želja.
Želite li vi nešto od svog muškarca?
– Nemam više želja usmerenih prema muškarcu, to jest muškarcima. To me je suviše skupo koštalo, kao uostalom i mnoge žene koje su rasle na destruktivnom programu čekanja princa koji će ih učiniti potpunim. Jovana Hismajer i ja smo uradile program za oslobađanje od tih uverenja koji se zove "Udavi princezu u sebi". Te emotivne golgote koje žene prolaze rezultat su pogrešnih očekivanja. Žena pod broj jedan treba da postane sama svoja heroina, heroina svog srca. Osoba koja istinski živi svoje želje, a ne tuđe. Koja nije Pepeljuga koja čeka da bude socijalno i emotivno izbavljena. Tek tada može ulaziti u odnose koji neće biti opasni po njen život i psihu kad onaj za koga je verovala da je pravi ispadne da nije. Dakle, život će nas uvek terati da se vratimo sebi i oslobodimo destruktivnih uverenja oko ljubavi.
Da li ste izgubili neke prijatelje dok ste prolazili kroz borbu sa kancerom, koja traje pet godina?
– Izgubiti je prejaka reč: ništa zapravo nije naše, pa u tom smislu ne možemo ni da izgubimo. Naši nisu ni prijatelji, niti muž, ni deca, ni ovo telo. Sve je to jedna privremenost naše duše. Ljudi na istim vibracijama, sa istim pogledima na svet, zbliže se, niko tu nije loš jer se nije promenio ili ne može da prati nekog drugog, sve se menja, pa i prijatelji. Teške situacije nas ubrzano menjaju, i to veliki broj ljudi ne može da prati jer je uljuljkan u svojim strahovima i trivijama. Kada promenite način razmišljanja, prirodno je da i drugačije osobe privučete u svoj život. To je egzaktan zakon privlačenja. Ne možeš posle promene svesti da promeniš familiju, ali prijatelje možeš, tačnije moraš jer više nemaš zajedničkih tema. Povređenost koja u tim trenucima nastaje samo je naličje ega, tako da je zapravo ni nema.
Koliko su vas teške situacije kroz koje ste prolazili promenile?
– To kako mi sudimo šta je dobro, a šta loše, jedan je od destruktivnih programa. Najčešće ne shvatamo da je sve dobro i da čovek kroz patnju najbrže podiže svest i čisti se od destruktivnih uverenja. Ništa nije samo po sebi dobro niti loše – možete biti u teškoj depresiji i kad ste bogati i kad ste siromašni, i zdravi i bolesni, i udati i razvedeni. Hoću da kažem, umeće življenja je u emotivnoj alhemiji da spoljne poticaje uvek iskoristimo za ekspanziju svesti. Na neki način, ono što smatramo preprekom jeste put. Ako to prihvatimo i naučimo, nestaju strahovi i naša borba sa kosmičkim zakonitostima, a život postaje čudesna igra otkrivanja šta je to ljubav. Iz svog života izbacila sam očekivanja od drugih, a ubacila sam pre svega znanja koja mi pomažu da budem emotivno nezavisna, da znam da me emotivno niko ne može povrediti, osim mojih misli. Bio je dug put da dođem to toga, jer kao i svaka hipersenzibilna osoba bila sam veoma okrutna prema sebi zbog tuđeg zla, bila sam "people pleaser" a da toga nisam ni bila svesna. Želela sam da budem voljena od svih, a to je bolest i indikacija da sam bila stalno gladna ljubavi i da nisam znala istinski da volim sebe. Čovek gladan ljubavi uvek je nesrećan i uvek povređen.
Jeste li stekli utisak da je u našoj sredini sramota govoriti o bolesti i smrti? Čini li nas to primitivnim?
– Više zatucanima. Primitivizam ima svoje dobre strane, primitivna plemena u Južnoj Americi su na primer konektovana sa zemljom i izvorom i ne žive strah i laž. Osuda je proizvod straha – ljudi ne shvataju da ono što se prećutkuje dobija snagu. Ali ne bolujem od najčešćeg balkanskog virusa, da verujem kako sam ja super, a da su drugi zatucani i da ja treba da ih menjam. Znam da ako se nalazim u sredini u kojoj su zastupljeni zatucanost, strah i sujeverje, moram to pre svega da očistim u svojoj podsvesti. Da očistim ostatke tih programa ugrađenih i u moje kolektivno nesvesno. Samo tako se menja kolektivna svest – sopstvenim samooslobođenjem.
Da li je vaš "slučaj" primer da se najteža bolest može pobediti?
– Ova civilizacija je opsednuta pobednicima i gubitnicima, a to je čista glupost iz koje kao društvo teško izlazimo. Onda se i dešavaju objave tipa "izgubio je bitku od najteže bolesti", a taj neko je zapravo imao tranziciju u drugu dimenziju. Duša ode kad je vreme da ode, kad ima dogovor s Bogom. Da li je od bolesti ili kamiona, nema veze. Ideja o kompeticiji stvara stalnu neurozu. Ljudi se međusobno bore, pa se bore sa okolnostima, pa sa bolešću, a u stvari – svaka naizgled nevolja jeste kontrast koji nas stimuliše da idemo dalje. To da li je neko živeo 80 ili 18 godina ne čini ga pobednikom ili gubitnikom. Ideja da je život borba budi u nama najsirovije programe opstanka. Život je učenje ljubavi, igra podizanja svesti.
Kakvo je vaše trenutno emotivno i fizičko stanje?
– Ne znam, ne razmišljam o tome. Ne analiziram, jer ja nisam samo moje telo. Svaki tren koristim da živim samo u njemu potpuno svesna da je možda, i to vrlo izvesno, ovaj dan poslednji. Ta svest čini život mnogo, mnogo boljim i uzbudljivijim. Jer zbog nerazumne ideje da će ovde biti dugo ljudi imaju toksične veze, rade poslove koje ne vole, prave kompromise koji ih ubijaju, ne žive svoje snove nego tuđe i robovi su projekcije sopstvene budućnosti. Ja sam se oslobodila tegova prošlosti, budućnost mi je oduzela dijagnoza, tako da sam blaženo ostala na sadašnjem trenutku. Ono što je izgledalo kao najveći problem uspela sam da pretvorim u svoju najveću prednost.
Izvor: Gloria.rs
Foto: isidorabjelicapajkic/Instagram